Ноћу кад бију промаје са звезда,
кад корење одозго виси као игле
што држе слике с друге стране зида,
ове ноћи кад биље обраста сребром
и плави се фитиљ мора у шаци зебње гаси,
тебе о саму призивамо ноћи!

Јер су нам стопе земљом рањене
и срца о врату висе неокајана,
јер сикћу још гује у костима
и неисплакани знојеви под кожом
пеку јаче но бисер у шкољци, о ноћи
отвори нам тајну капију града.

Ти која си подигла поклопац
на погребном сандуку свега
и пустила да нас мотре очи грозне,
на овој нас окуци узми за руку
и поведи у град за којим ходамо;
нек су му темељи од крви ил крљушти,
од светлих костура ил обрнутог дисања,
свеједно, води нас, отвори, уведи!