По Војводини се роје зелене пчеле,

љубичаста засипају орања,

даве се у водама Тамиша и Бегеја

и хватају се о мостове и скеле,

грозде се пољем о шумарке и међе,

узлећу с плота и точку са паоца

и коловозу са сребрних леја.

Никад одједном не видех толико пчела,

на њиве што су још синоћ биле смеђе

пала су крилца црвена и бела,

а из сломљенога у огради коца

зелени и модри ројеви се вију.

Протурим ли главу на пролећни ветар,

лице на њему глогом ми процвета.

По Војводини се роје младе пчеле,

као детелине лист су им криоца,

увлаче ми се у недра, у пазуха,

и зује око снова и око слуха.

Нигде нема више гранчице голе;

пружим ли руку кроз прозор, истог трена

рој пролећни са зуком на њу седа

и сва олиста као прут тополе;

нагнем ли се из захуктала воза,

коса ми намах постане зелена,

о трепавице се нахвата зелена роса.

По Војводини се расуле светле пчеле,

криоца су им ситна као у проса;

дигнем ли очи небу, тамо лежи

нескупљен бео откос до откоса.