Са старих руина, кад поноћ царује свуди,

Диже се прошлости дух. Озарен буктињом славе,

Он тајом жуди, ил' кроз ноћ суморно блуди,

Кô бледи призрак умрлих снова и јаве

И тихом песмом, и благим небеским гласом,

Он с тугом буди прошлости давно време;

И смерне звезде трепере чудним красом,

Док песма тоне у бескраје неме...

Све стрепи, слуша... И пастир иза сна се буди,

Па сву ноћ прати суморне ове гласе,

И залуд одзив чека – већ плава зорица руди,

И бледа кандила ноћи на плавом небу се гасе...

1882.