Мрачно је небо. Месец крвави
У поноћноме тиња облаку,
Ко тежак уздах шапће у трави
Ветар. Голгота спава у мраку.
Црно је небо, ни звезде нема –
У грозничавом бунилу дрема
Планета стара:
Грех на њој тешка крила одмара...
Тама је пала...
Суморно ћуте троја вешала
У глухо доба тишине мртве –
Празна и црна –
С њих су недавно скинуте жртве:
Два разбојника и Божији син –
Два трна
И један крин...
Јутро је, ал још свитања нема,
С јерусалимских тврдих бедема
Још се не диже тама немила:
С Истока нема танка бледила
Зоре, веснице блискога дана –
Још лежи ноћ ко прикована
Ко црна крила мртва гаврана.
Са страхом, с тешком слутњом у груди
Забринут народ лута и блуди
По улицама,
Тиска се, врви
Около Храма
Ал не на принос пасхалне крви
Већ да молитвом наду окрепи:
Хоће л сванути? – шапће и стрепи...
Ал каква оно утвара бледа
Међ народ ступа? Народ се згледа:
Ко је и шта је?
Нико је не зна нити познаје.
Ко дух, ко авет поноћних снова
Ил из пророчких да је гробова:
Брада се вије, прамење бело,
Занесен поглед, дуго одело,
Погледом густу таму прожиже,
Дршћућом руком вео подиже
Са будућности срамне Голготе –
„Христос воскресе!“ – пун страхоте
Глас му заори...
Голгота гори!...
Над њоме пламти ускршња зора,
А на њој Црква ко златна гора
У руменоме сјају се купа –
И к њојзи ступа
Свет будућности с далеких страна...
Под плавим небом дивотна дана
Грми и звони,
Гмижу тисући и милиони –
„Христос воскресе!“ – ваздух колеба
До краја мора, земље и неба...
Ал зачас само... и мрак се густи
На земљу спусти.
И пред страхотом Божјег виђења
Што румен лица с бледилом мења,
Јуда се прахом по глави посу;
Чупајућ косу –
Груди бијући
И крвав поглед небу шиљући
Сруши се, клече:
„Проклетство!“ рече.
Дрма се, пуца Храм Соломона
Од грмљавине ускршњих звона...
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!