За Шарлоту фон Ленгефелд

03. август 1789.

Да ли је то истина, најдража Лоте? Могу ли да се надам да ти је Каролина завирила у душу и одговорила ми у складу с оним што је унутра прочитала, а што ја нисам имао храбрости да признам? Ах, у какво се бреме за мене претворила тајна која ми тако дуго лежи на срцу, тајна коју сам, још откако сам те упознао, морао да скривам! У време док смо још живели заједно, често сам долазио до твојих врата са намером да ти све признам, али би ме храброст сваког пута издала. Сматрао сам да би ти у мојој жељи могла да назреш пуку себичност. Плашио сам се да марим само за своју срећу и та мисао ме је увек терала да одустанем. Да се којим случајем испоставило да ја за тебе нисам могао да постанем оно што си ти за мене, моја би патња унела немир у твоју душу и својом исповешћу бих само уништио дивну и танану хармонију пријатељства. Такође бих изгубио оно што сам до тада имао – твоју искрену сестринску наклоност. А она би наступили тренуци када би моја нада изнова живнула и кад би ми се чинило да је срећа коју бисмо једно другом могли да пружимо тако узвишена и племенита да би зарад ње вредело жртвовати све остало. Ти би могла да будеш срећна и без мене, али ја те свакако никад не бих учинио несрећном. То је био осећај који је бујао у мом срцу и на коме сам гајио своје наде. Ти би себе могла да поклониш и неком другом мушкарцу, али те нико не би волео потпуније и чистије од мене. Ником твоје срећа не би била и остала тако света. Читаво моје постојање, све што живи у мени, све што имам и све што јесам – све то, најдража моја, посвећујем теби и спреман сам да себе учиним још бољим и племенитијим да бих те постао још достојнији и да бих те још више усрећио. Племенитост душа је дивна и неуништива спона пријатељства и љубави. Наше пријатељство и наша љубав постају неуништиви и вечни попут осећања на којима смо их саздали. Зато те молим да ми сад не затвориш своје срце и да допустиш својим осећањима да говоре сама за себе. Потврди ми наду коју је Каролина побудила у мом срцу. Реци ми да ћеш бити моја и да те моја срећа неће стајати ни најмање жртве. Ох, убеди ме у то једном речју. Наша срца су још одавно блиска. Допусти да тај један једини страни елемент који је досад постојао између нас ишчезне и да ништа, ништа више не наруши слободно сједињење наших душа. Збогом, најдража Лоте! Жудим за неким мирним блаженим часом када ћу моћи да ти предочим сва осећања која ми леже на души, која су у дугим годинама непрестане жудње представљала извор моје среће и моје патње… Немој оклевати да занавек одагнаш свој немир, а ја ћу сву срећу и сва животна задовољства без оклевања ставити у твоје руке… Збогом, најдража моје!