29 октобар 2014

Мирослав Крлежа: ЈЕСЕЊА ПЈЕСМА


Непознат Нетко донио је Јесен
у Сјеверну Собу.
О, сада,
кад све је боја, берба и мирис вина,
и када се чује пјесма Ствари и Живинâ,
и кад мртваци вичу од чежње у гробу,
Непознат Нетко донио је Јесен
на сребрном пладњу
у собу:
грожђе и крушке, јабуке и смокве.

А вани се пуше сунчаног сока локве,
и чује се кроз прозор
гдје у свили дана
пјева негдје жена.

И цвркућу птице.

 

28 октобар 2014

Јован Дучић: ЈЕСЕЊА ПЕСМА

Први ветри с цвећа носе
Све петељку по петељку,
Селице за горске косе,
И звезде за црну реку.
 
А ништа ме не погледа
Још једанпут; све нестаје,
Све се жудно овде преда
Овој смрти која сјаје.
 
Све су очи засењене
Тихог мрења том лепотом;
И свака ствар што се крене,
Зажуди да умре потом.
 
Вај, зна само дух човека
И за живот и за мрења:
Две обале усхићења,
Које плоди иста река. 


24 октобар 2014

Милош Црњански | НОВЕ СЕНКЕ


Моје су руке нове сенке,
побледеле су мирне,
ко уморна свирала после теревенке
кад их месечина дирне.

Оне све сенче драго и нежно,
и љубе све што се губи,
у небо мутно, бескрајно снежно,
у снег што сахрањива, кад љуби.

Сенка је њина као паучина танка,
што дрхти немоћно, меко.
Ја сам на свету свему успаванка,
а мир је мој далеко.

Моје су ране болне и нове,
а мисли сузне, неопрезне.
Блажени који по мору плове,
и не остају да чезне.

Мисли се моје ничег не клоне.
Без суморне наде и спаса
пусте радосно у видик тону
у зрак што их таласа.

У бол и грех и крвопролића.
Са тугом новом и безданом
у сласт витлају жељом необузданом,
ко свело лишће, сва бића.

23 октобар 2014

Раде Драинац: ЈЕСЕН

Хтео бих све да кажем као да се растајем са светом:
Мрзео сам оца, волео мајку, љубио једну удату жену,
Предајем срце зреломе сунцокрету
Што у тамној ноћи губи своју сену.

Са моје станице скоро ће да крене воз;
На овој земљи, одиста има много шарених чуда,
Варљивих профета, лажних песника, проданих душа.
Ухода и луда:
Често и најокорелији грешник зажели да склопи очи
под земљом и травом.

Ја нисам мудрац са истока: још мање су моје речи нове:
Певам као што пашчад лају...

Не узмите за зло ове речи:
и сам сам живот учинио лепшим него што је био,
Мене би могао само куршум за зликовца да излечи,
Толико сам се на земљи разоткрио.

Толико!
А већ ако би ми судбина једном била милостива,
Па кад зажели да скине моје животне скеле,
Нек умрем у један сутон кад јесен, иначе досадна
и сива,
личи на печено теле

21 октобар 2014

Десанка Максимовић: КРВАВА БАЈКА

Било је то у некој земљи сељак
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.

Исте су године
сви били рођени,
исто су им текли школски дани,
на исте свечаности
заједно су вођени,
од истих болести сви пелцовани
и сви умрли у истом дану.

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је јуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.

А педесет и пет минута
пре смртног трена
седела је у ђачкој клупи
чета малена
и исте задатке тешке
решавала: колико може
путник ако иде пешке...
и тако редом.

Мисли су им биле пуне
и по свескама у школској торби
бесмислених лежало је безброј
петица и двојки.
Прегршт истих снова
и истих тајни
родољубивих и љубавних
стискали су у дну џепова.
И чинило се сваком
да ће дуго
да ће врло дуго
трчати испод свода плава
док све задатке на свету
не посвршава.

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је јуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.

Дечака редови цели
узели се за руке
и са школског задњег часа
на стрељање пошли мирно
као да смрт није ништа.
Другова редови цели
истог часа се узнели
до вечног боравишта.

19 октобар 2014

Бранко Миљковић: БЕДА ПОЕЗИЈЕ

Реци ми нешто што је шума
Реци ми нешто што је море
Ко зна шта је то што треба рећи
Бос и горак потуцаш се од речи до речи

Ватра горча од дима
Под челом ти гори
Она ће ти прибавити многе почасти
Ако не сагориш пре времена

Али ако будеш хтео
Да учиниш стварним туђе речи
Да похвалиш туђе срце
Онда ћеш зажалити што си песник

Јер песма се не пише она се живи
Песма није песма ако није радосна
Ко никад није похвалио туђе срце
Тај се предао на милост и немилост речима

 

18 октобар 2014

Борис Пастернак – PRO DOMO

Наишла је сенка. Титра, нема мира
У пламену свеће. И у бекство нагла
С побледеле усне, с листа од папира,
Кроз прозорски отвор бео као магла.

Онда кад је песник – вероватност само
И досетка бледа огња који вене,
Како да не крикнем мучној сцени тамо:
“То је час убиства! Неко тражи мене!”

Онда кад из врата замирише сена,
Пјана кô пространство, дуга као тиха
Трка степе испод седла – тог ме трена
Држе само ватре ужареног стиха.

17 октобар 2014

Владислав Петковић Дис – ЈЕСЕН

Ноћ без неба, ноћ јесења; а кроз таму
Иде, мили сумаглица, влага хладна,
Земља мокра и црни се кô страст гладна.
Где-где само суве сенке голих грана
Кô костури од живота, мртвих дана.

Свуда земља; видик пао. Влажна тама
По звуцима, преко мира, лежи, спава.
И тишина у долини заборава
Мирно труне. Нигде ничег што се буди.
Сумаглица. Ноћ без неба. Покров студи.

14 октобар 2014

Ерих Фрид: ШТА ЈЕ ТО

То је глупост
Каже памет
То је што јесте
Каже љубав

То је несрећа
Каже прорачунатост
То је само бол
Каже страх
То је безбрижност
Каже разборитост
То је што јесте
Каже љубав

То је смешно
Каже понос
То је лакомисленост
Каже опрезност
То је немогуће
Каже искуство
То је што јесте
Каже љубав 

12 октобар 2014

Јаков Шантић: ВИЂЕЊЕ

О, знај, мој је дух увијек поред тебе 
И, можда, кô лахор некад ти се јави 
И твоје меке омилује власи – 
Па са погледом очију ти плави

Умире негдје на широком мору
И, као галеб усред вала пада...
Док грдно сунце на рубу небеса
Вјечности своју букти жртву тада...

О, да ли мислиш, можда у том трену: 
Далеко негдје, куд тону висине, 
Да има неко, који с болом јеца 
И са сузама изговара ти име.

Leysin, 25. XI 1902.

04 октобар 2014

Растко Петровић: ЈЕСЕН

Сним, хај! као пуно грожђе да зрим
По добром чврстом чокоћу.
Гле, бдим,
Зрим као тешко грожђе ноћу,
Хај! Хај! Па тешку бербу чекам.
И хоћу за ноћима зелену зору,
Па потом за брдима гору,
И опет за ноћима виноградску зору
Сним.
И тако увек даље.
Жудње ми чуче обалама ко вредне праље,
Кад се из села небу диже високи танки дим;
Док се очима зеленим, чудни херувим црни,
На планинама спим, са очима дубоко злим.
Али шта сним,
Шта сним?
Кад знам: Пођи, пођи, па сврни!
И тако стално даље:
Пођи, пођи, соколе, па сврни!
Кроз вечери, гле, целе, и све ноћу, и све ноћу, и све даље...
А сним, а сним, а сним;
Па мним:
Ко црно грожђе да зрим,
Да ме покрива плава магла по чокоћу,
Да носим у себи ситост, плодност, све врење,
Све жуте кише јесење,
Ко тешко грожђе ноћу;
Ја бдим, сним,
Ко тешко грожђе ноћу.
Или као херувим да само по планинама спим
У очајању,
И да ширим руке дању
Једној берби и једном обећању:
Где све бива и све може да ја хоћу,
Ко пуно грожђе ноћу.