Полако над градом дажди
                                    (Артур Рембо) 

У мени све јаче плаче
док над градом киша лије,
каква се то чама стаче
до срца што горко плаче?

О тише, тише, кише,
по земљи и по крову!
За срце што уздише
о тише, песмо кише!

Плаче, без смисла плаче
душа што је патња куша.
Зар неверство неко јаче?
Зар без смисла грца, плаче?

Најгоре су патње, чаме,
кад не зна зашто, с чега,
без љубави и без чаме
срце саме туге маме!

Само наду нека ми не свали.

Зар не, о љубави, да ноћ споро тече,
Кад, док лежиш сама, сан бежи од жена,
Кад свакога сата споља звона јече,
Кад часовник броји дрхтај сваког трена?

Док будна сањариш под теретом тмине,
Самоћа ти не да лек што умор брише:
Ни сан, да ти с њиме ноћ што брже мине,
Ни љубав, да са њом сан не желиш више.

Јецају и струје месечеви зраци;
Ко сребрна харфа месечина свира;
Пливају и тону маглени облаци,
Ко акорди пуни кроз царство етира.

Трепте тихе воде, и с чежњом дубина
Упијају у се звукове што жедне,
Дршћући ко круне воденога крина,
Под дојмом блаженства мистерије једне.

Расклапљу се у сну очаране шкољке;
Издишу површјем, ко од злата пена –
И с немоћи тихом једва слатке бољке
- Дршће месечина звуцима Шопена.

Куда лепи тамничару
Са тим кључем попрсканим крвљу
Идем да ослободим ону коју волим
Ако још има времена
А њу сам затворио
И нежно и свирепо
На најскровитијем месту својих жеља
На најдубљем месту својим немира
У лажи будућности
У глупости заклињања
Хоћу да је ослободим
Јер хоћу да је слободна
По цену и да ме заборави
По цену и да оде
Па чак и да се врати
И да ме још воли
Или да заволи другог
А ако јој се тај допадне
Па она оде
И ја останем сам
Сачуваћу само
Сачуваћу вечно
На својим длановима
До последњег даха
Благост њених груди извајаних љубављу

Прави и велики летачи,

Пролазност

У ноћи зли су вјетрови,
у ноћи, кад молитве гасну,
тад страхом зелених језера
испуни душу ми страсну

мисô. – Тако се јавља она,
злокобна стара у ноћ касну
и кроз њу сваки тужно види:
смрт своју бијелу и безгласну.

Трагедије

У ноћи је граду с бедема
жалобна труба затрубила,
у ноћи су гријеси пјевали,
ноћ је своје гријехе љубила;

душецима крв је планула,
- ноћ је своје гријехе љубила –
тад су звијезде потамњеле:
јунака је жена убила.

Многи од керова који ноћас хрчу по тротоарима
несумњиво сањају твоје кости
и ја се добро сећам твојих костију у месу,
а најбоље у оној зеленој хаљини
и смеђим ципелама с високом петом
вечито си псовала кад попијеш, коса ти је опадала
а ти си хтела да експлодираш од онога што те је мучило:
трулих сећања на трулу прошлост,
од којих си на крају и побегла у смрт
а ја сам остао сам са трулом садашњицом

Џејн, мртва си већ двадесет година,
а ја те памтим боље него ма коју другу
једина ти си схватала сву узалудност нашег постојања
друге су се жене само нервирале због бесмислица
упорно хистерисале над глупим ситницама

Џејн, тебе је убило то што си превише знала
дижем пиће за твоје кости
о којима овај кер још увек сања.

2
Сопствен сам затвор. А све око мене
сјај је, слобода, тако лако све је:
ил све је сенка? Под стаблима греје
сунце пољупце, птице кликћу, плове

ветрови који свирају по свом;
пчеле у меду себи граде дом;
звук и ћутање музику обнове
што није чута пре такве промене.

Тамо посаду весеља тог примам,
смешим се, но и уздишем, у чуду:
што с тобом нисам ведра ко некада?

Ал прекинућу фантазију луду.
Ја нисам оно што чиним ил имам,
и, што сам била, остајем и сада.

Самоћа је попут кише.
У вечери из мора се диже,
из равница пустих и далеких стиже,
иде у небо где је увек има.

И тек са неба пада по градовима.

Пада пре него светлост је изашла,
кад улице се окрећу спрам зоре,
и кад се тела што нису ништа нашла,
разочарано деле пуна море,
и кад људи што од мржње горе
у постељи једној морају спавати.

Тада долазе таласи самоће...

на углу девојка
погнуте главе
не од стида
уморна је од свлачења
јефтино је продала своју ноћ
клати се проститутка

скреће улицом
са огрлицом наврату и
намером
да кући стигне пре зоре
тешко је душама које су у блату
свануло је
ноћ и даље ме прати
не могу да се ослободим
двадесет година траје
ноћ
ко зна можда је угаљ парче умрле ноћи

скрећемо улицом
проститутку као модел гледам
са огрлицом на врату
јефтино је продала своју ноћ
тешко је душама које су у блату

јуче
данас
сутра
срешће се на истом месту
неко друго ја
и нека друга она
са лисицама на рукама
са омчом о врату

(1960)