И брда, и поља, све околом спава,
Тек жубор потока тишину пресеца
И капање росе што у ноћи јеца.
А кроз облачиће месец просијава.
То с висине луна баца светлост бледу
На висока дрва у дугачком реду.

Измаглица сјајна уздигла се горе,
Крадећи се у вис кроз мирну долину,
Па тананим велом обвила планину
И на њеном врху порушене дворе.
А друм се беласа пут наших корака
Као горостасна, избледела трака.

Из првих цветића љубичице скромне
Уздиже се химна ведроме пролећу,
И са овим другим акорди се сплећу
Из предела даљних природе огромне.
И ту, сред лепота што се кругом роје,
Ударе срдаца слушамо нас двоје.

О све што прође вечност једна бива.
Сен која беше дрво које траје. Будан
Испод свога имена које буди
Рука са цветовима крв што себе окива.

Завршиће се путовање остаће тиха брда,
Сива празнина ветар који блуди,
Место које нема места у жељи ал нуди
Зло да нас спасе и истину открива.

То чему се молите је Жалосни Славуј.
Љубав никада није завршена.
Чега има људског у патњи? О чуј

Дан одјекује. Непокретне звезде стоје.
Празне руке празно срце пуста сена
И нема мене ал има љубави моје.

http://www.poezijasustine.rs/branko-milkovic

Лиши ме вида: гледаћу твој лик,
запуши уши моје: слушаћу те,
онеми ме: ал' зваћу те кроз крик,
без ногу још ћу к теби наћи путе.
Сломи ми руке: хватаћу те срцем;
зауставиш ли срце мени, сам -
мој мозак тад ће куцати и бдети;
а ако ми и мозгом ужгаш плам -
на крви својој ја ћу те понети.

http://www.poezijasustine.rs/

Добриши Цесарићу

Могла би се десити изненада
као велико светско чудо,
пасти на жеђ срца као мана.
могла би нас понети лудо,
судбинска, од младости још чекана.

У пријатељству ком не знаш разлога
притајено би могла да се пробуди,
из привидно равнодушна слога
вребати би нас могла немо,
нићи као клица усред студи.

Могла би нам бити судбином понуђена,
а ми да је примити не можемо,
могла би нас однекуд позвати,
а ми да је не чујемо.

Тако док љубав чекамо судбинску,
док пролазе кратки заноси и греси,
низ и низ обмана,
нечекана
смрт нам се деси.

И на овој земљи живот ме опија.
По њој када лутам моје мисли бледе,
Губе се у небо, у свет хармонија,
У облак, у звезде, невине погледе.

На њој оно место мене само плени
Где станује љубав, где је радост млада,
Пролазна и лепа, ко цвет драгоцени,
Као престо снова, као живот нада.

Не марим иначе за живот и бриге
Народа и људи, за принципе разне,
Бацане одувек у једне таљиге,
Што их коњи вуку и све главе празне.

Волим облак, цвеће, кад цвета и вене,
Ал' никако људе што ропћу и пиште:
Што другога боли, не боли и мене;
Мене туђи јади нимало не тиште.

Зашто се пропињеш
И обале нежне напушташ
Зашто крви моја

Куда да те пустим
На сунце

Ти мислиш пољубац сунца
Ти појма о томе немаш
Понорнице моја

Болиш ме
Односиш ми дрвље и камење
Шта ти је вртешко моја

Развалићеш ми бескрајни круг
Који још дозидали нисмо
Црвени змају мој

Теци само даље
Да стопала те не разнесу
Што даље можеш теци крви моја

Да их благословиш пољупцима,
Моји прсти твоје траже.
Желим поглед твојим очима да напојим,
Да у твојој коси сакријем лице,
Да увек будним, послушним рукама
У заносу прихватим твоје,
Да увек новим пламеном оживим
Твоју лепоту, хиљаде и хиљаде пута,
Док дан и ноћ – садашњост и прошлост
За нас једно не постоје.
Да се блажени и судбини захвални
Винемо изван сваког бола,
И изван домашаја овог света
Све док мир не нађемо.


Херман Хесe