И на овој земљи живот ме опија.
По њој када лутам моје мисли бледе,
Губе се у небо, у свет хармонија,
У облак, у звезде, невине погледе.
На њој оно место мене само плени
Где станује љубав, где је радост млада,
Пролазна и лепа, ко цвет драгоцени,
Као престо снова, као живот нада.
Не марим иначе за живот и бриге
Народа и људи, за принципе разне,
Бацане одувек у једне таљиге,
Што их коњи вуку и све главе празне.
Волим облак, цвеће, кад цвета и вене,
Ал' никако људе што ропћу и пиште:
Што другога боли, не боли и мене;
Мене туђи јади нимало не тиште.
Губе се у небо, у свет хармонија,
У облак, у звезде, невине погледе.
На њој оно место мене само плени
Где станује љубав, где је радост млада,
Пролазна и лепа, ко цвет драгоцени,
Као престо снова, као живот нада.
Не марим иначе за живот и бриге
Народа и људи, за принципе разне,
Бацане одувек у једне таљиге,
Што их коњи вуку и све главе празне.
Волим облак, цвеће, кад цвета и вене,
Ал' никако људе што ропћу и пиште:
Што другога боли, не боли и мене;
Мене туђи јади нимало не тиште.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!