Кад већ почетком лета сенка чврсне
и протка јуни као жила мрамор,
Тад знаш да лето рано ће да прсне
Изнутра, и да предвоји се само
О Илиндану; снаге истоврсне
Напете некад твоје конце држе;
Сад пуштају их бестрасно, све брже,
Док простим падом пониреш у замор.
Ветар у празној чаши на тераси
Са предвечерјем слаже се у талог.
Лептир у срцу. И осећаш да си
И одступницу предао у залог
Одсутној некој милости. На траси
Што увире у обзор, сјај даљине
Већ руби невид, и облак прашине
За коњаником који носи налог.
Пурпурне крпе лепршаве зором!
Покретне слике, вртови на коси!
Куле што роне усправно у понор
Преврнут као купа! Усхит што си
Одевао у речи, као пророк
Што само слути будуће, а не зна
Колико може машта, неопрезна,
Ко вино да се преломи у порок !
Од свега тога сазри једно лето,
Кад бестрасно га суђаје досуде,
Кад будуће и бивше, кад се све то
Смири у раван спојене посуде —
А срце мотри за крилатом петом
Гласника, мери размак и брзину;
И слуша крике ждралова што плину
У магли мрака, мокрим мимолетом.
(4—5. VI 1989)
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!