И брда, и поља, све околом спава,
Тек жубор потока тишину пресеца
И капање росе што у ноћи јеца.
А кроз облачиће месец просијава.
То с висине луна баца светлост бледу
На висока дрва у дугачком реду.

Измаглица сјајна уздигла се горе,
Крадећи се у вис кроз мирну долину,
Па тананим велом обвила планину
И на њеном врху порушене дворе.
А друм се беласа пут наших корака
Као горостасна, избледела трака.

Из првих цветића љубичице скромне
Уздиже се химна ведроме пролећу,
И са овим другим акорди се сплећу
Из предела даљних природе огромне.
И ту, сред лепота што се кругом роје,
Ударе срдаца слушамо нас двоје.