Из корена снага шикне,
кише део, земље део,
сан му снежнобео.

Из дубине к сунцу сврдла

Превео Бранимир Живојиновић

Никад немој да се враћаш

1

Без одговора ћутање земаља,
без одговора мрморење мора,
обоје шаљу поруке умора:
сами смо, сами, и све нам је даља

Хтео бих, магле разлистале
мрак  да ми није само прости зрак.

Хтео бих да ово шумско бивство
дојави дубље честито тајанство.

И ако некуд одем, задахнут,
биће то стазе неприметне пут.

Не куд већина тегли терет свој,
кад шине или песак заспе зној.

Не, ако за мном и открије траг,
једанпут, неко, мио ми и драг.

Видеће кад зађе путевима сене,
да већих промена нема код мене.

Утврдих јаче тек, вером и сном,
оно што држах и пред истином.

Роберт Фрост

Веома смо предусретљиви једно према другом,
тврдимо, да је лепо срести се после много година.

Наши тигрови млеко пију.
Наши јастребови пешице иду.
Наше ајкуле у води тону.
Наши вуци пред отвореним кавезом зевају.

Наше змије ослободиле се муња,
мајмуни надахнућа, паунови перја.
Шишмиши из наше косе одавно одлетели.

Застајемо на пола реченице
беспомоћно насмејани.
Наши људи
не умеју да разговарају.

Ти која имаш руке невиније од мојих
и која си мудра као безбрижност.
Ти која умијеш с његова чела читати
боље од мене његову самоћу,
и која отклањаш споре сјенке
колебања с његова лица
као што прољетни вјетар отклања
сјене облака које плове над бријегом.

Ако твој загрљај храбри срце
и твоја бедра заустављају бол,
ако је твоје име починак
његовим мислима, и твоје грло
хладовина његову лежају,
и ноћ твојега гласа воћњак
још недодирнут олујама.

Онда остани покрај њега
и буди побожнија од свију
које су га љубиле прије тебе.
Бој се јека што се приближују
недужним постељама љубави.
И блага буди његову сну,
под невидљивом планином
на рубу мора које хучи.

Шећи његовим жалом. Нека те сусрећу
ожалошћене плискавице.
Тумарај његовом шумом. Пријазни гуштери
неће ти учинити зла.
И жедне змије које ја укротих
пред тобом бити ће понизне.

Нека ти пјевају птице које ја огријах
у ноћима оштрих мразова.
Нека те милује дјечак којега заштитих
од ухода на пустом друму.
Нека ти мирише цвијеће које ја заливах
својим сузама.

Ја не дочеках наљепше доба
његове мушкости. Његову плодност
не примих у своја њедра
која су пустошили погледи
гонича стоке на сајмовима
и похлепних разбојника.

Ја нећу никад водити за руку
његову дјецу. И приче
које за њих давно припремих
можда ћу испричати плачући
малим убогим медвједима
остављеној црној шуми.

Ти која имаш руке невиније од мојих,
буди блага његову сну
који је остао безазлен.
Али ми допусти да видим
његово лице док на њега буду
силазиле непознате године.

И реци ми каткад нешто о њему,
да не морам питати странце
који ми се чуде, и сусједе
који жале моју стрпљивост.

Ти која имаш руке невиније од мојих,
остани крај његова узглавља
и буди блага његову сну!

1.
Oдавна већ су ошли крути мрази,

Долине, брези нису више седи,
По цвећу нога свуда теби гази,
Зеленило ти око свуда гледи,
Злаћано јутро одонуда лази,
Красоте своје нимало не штеди;
У твоме срцу све то радост буди,
У моји тужну невеселост груди

2.
Малене тице превесели звек,
У лиснатоме што се гају крије,
Немирна врела жуборећи тек,
По шљунцима шареним што се вије,
Малене челе зукајући јек,
Из цвећа штоно меда сласти пије, —
Све то је лепо, но је лепше било,
Кад моје око није сузе лило.