Из корена снага шикне,
кише део, земље део,
сан му снежнобео.
Из дубине к сунцу сврдла
кише део, земље део,
сан му снежнобео.
Из дубине к сунцу сврдла
корен лукав и препреден,
рука му ко коноп преден.
На мишици црв му спава,
на колену црв му дремље,
свет процрвља изнад земље.
Али корен живи даље,
не брине за ране дана,
сан му – грана расцветана.
Њој се диви и њу храни,
сокове јој шаље свеже,
соковима к себи веже.
Сад сам и ја, ево корен,
међ црвима живим, тих,
ту се рађа и тај стих.
Постах корен, цвет сам био,
тешко ме је нанос скрио,
судбине ме рани мач,
нада мном тестере плач.
рука му ко коноп преден.
На мишици црв му спава,
на колену црв му дремље,
свет процрвља изнад земље.
Али корен живи даље,
не брине за ране дана,
сан му – грана расцветана.
Њој се диви и њу храни,
сокове јој шаље свеже,
соковима к себи веже.
Сад сам и ја, ево корен,
међ црвима живим, тих,
ту се рађа и тај стих.
Постах корен, цвет сам био,
тешко ме је нанос скрио,
судбине ме рани мач,
нада мном тестере плач.
- (Логор Хајдеман, у планинама изнад Жагубице, 8. август 1944.)