30 јул 2013

Миклош Радноти | КОРЕН

Из корена снага шикне,
кише део, земље део,
сан му снежнобео.

Из дубине к сунцу сврдла
корен лукав и препреден,
рука му ко коноп преден.


На мишици црв му спава,
на колену црв му дремље,
свет процрвља изнад земље.


Али корен живи даље,
не брине за ране дана,
сан му – грана расцветана.

Њој се диви и њу храни,
сокове јој шаље свеже,
соковима к себи веже.

Сад сам и ја, ево корен,
међ црвима живим, тих,
ту се рађа и тај стих.

Постах корен, цвет сам био,
тешко ме је нанос скрио,
судбине ме рани мач,
нада мном тестере плач.

  •  (Логор Хајдеман, у планинама изнад Жагубице, 8. август 1944.)

22 јул 2013

Ернст Штадлер – ОСЛОВЉАВАЊЕ

Само само пламен, жеђ и крик и пожар.
Кроз тесне јаруге душе моје време се пробија
Као тамна вода, силовито, брзо и непрепознато.
На моме телу тиња белега: пролазност
Но ти си огледало у коме
Протичу набујали потоци сваког живота
И иза златног тла
Блиставо васкрсавају мртве ствари.
Оно најбоље у мени гори и гаси се – залутала звезда
Која пада у понор плавих летњих ноћи –
Но слика твојих дана је висока и далека,
Вечити знак да штити од твоје судбине.

Превео Бранимир Живојиновић

18 јул 2013

Народна песма – СРПСКА ДЈЕВОЈКА

У Милице дуге трепавице,
Прекриле јој румен јагодице,
Јагодице и бијело лице;
Ја је гледах три године дана,
Не могох јој очи сагледати,
Црне очи и бијело лице,
Већ сакупих коло ђевојака,
И у колу Милицу ђевојку,
Не бих ли јој очи сагледао.
Када коло на трави играше,
Бјеше ведро, пак се наоблачи.
По облаку зас'јеваше муње,
Све ђевојке к небу погледаше,
Ал' не гледа Милица ђевојка,
Већ преда се у зелену траву.
Ђевојке јој тихо говорише:
"Ој Милице, наша другарице!
Ил'си луда, ил' одвише мудра,
Те све гледаш у зелену траву,
А не гледаш са нама у облаке,
Ђе се муње вију по облаку."
Ал' говори Милица ђевојка:
"Нит' сам луда, нит' одвише мудра,
Нит' сам вила, да збијам облаке,
Већ ђевојка, да гледам преда се."

16 јул 2013

Мика Антић: НЕПОВРАТНА ПЕСМА

Никад немој да се враћаш
кад већ једном у свет кренеш
Немој да ми нешто петљаш
Немој да ми хоћеш-нећеш.
И ја бежим без повратка.
Никад нећу унатраг.
Шта ти значи старо сунце,
старе стазе,
стари праг?
Ту је оно за чим може да се пати
Ту је оно чему можеш срце дати.
Ал' ако се икад вратиш
мораш знати
ту ћеш стати
И остати.
Очима се у свет трчи
Главом рије млако вече
Од реке се дете учи
ка морима да потече.
Од звезда се дете учи
да запара небо сјајем.
И од друма да се мучи
и вијуга за бескрајем.
Опасно је као змија
опасно је као метак
да у теби вечно клија
и ћарлија твој почетак.

Ти за корен
ниси створен
Цео свет ти је отворен.
Ако ти се некуд жури,
стисни срце и зажмури.
Ал' кад пођеш – немој стати
Махни руком.
И одјури.
Ко зна куд ћеш.
Ко зна зашто.
Ко зна шта те тамо чека.
Ове су жеље увек беље
кад намигну из далека.
Опасно је као муња
опасно је као метак
да у теби вечно куња
и мучи се твој почетак.
Ти си увек крилат био
само си заборавио.
Зато лети.
Сањај.
Трчи.
Стварај зору кад је вече.
Нек' од тебе живот учи
да се пени и да тече.
Буди такво неко чудо
што не уме ништа мало,
па кад кренеш – крени лудо,
устрептало,
радознало.

Ко зна шта те тамо чека
у маглама из далека.
Ал' ако се и позлатиш,
ил' све тешко,
горко платиш,
увек иди само напред.
Немој никад да се вратиш.

09 јул 2013

Кристина Росети: НИТ ЖИВОТА

1
Без одговора ћутање земаља,
без одговора мрморење мора,
обоје шаљу поруке умора:
сами смо, сами, и све нам је даља

самоћа међе поникле у групи
друкче самоће; ми нисмо заједно;
Али ко се ланца ослободи ледног?
Ко срца крв из другог срца упи?

И ја сам некад горда, некад кротка.
Каткад се сећам старих дана складних
кад пријатељство не беше на кап,

кад свет и ја смо били мање хладни,
и испод дуге кад се злато отка:
би јака нада и живот ко слап.

07 јул 2013

Роберт Фрост: ПУТ КА СЕБИ

Хтео бих, магле разлистале
мрак  да ми није само прости зрак.

Хтео бих да ово шумско бивство
дојави дубље честито тајанство.

И ако некуд одем, задахнут,
биће то стазе неприметне пут.

Не куд већина тегли терет свој,
кад шине или песак заспе зној.

Не, ако за мном и открије траг,
једанпут, неко, мио ми и драг.

Видеће кад зађе путевима сене,
да већих промена нема код мене.

Утврдих јаче тек, вером и сном,
оно што држах и пред истином.

Роберт Фрост

05 јул 2013

Вислава Шимборска – НЕНАДАНИ СУСРЕТ

Веома смо предусретљиви једно према другом,
тврдимо, да је лепо срести се после много година.

Наши тигрови млеко пију.
Наши јастребови пешице иду.
Наше ајкуле у води тону.
Наши вуци пред отвореним кавезом зевају.

Наше змије ослободиле се муња,
мајмуни надахнућа, паунови перја.
Шишмиши из наше косе одавно одлетели.

Застајемо на пола реченице
беспомоћно насмејани.
Наши људи
не умеју да разговарају.



02 јул 2013

Весна Парун | ТИ КОЈА ИМАШ РУКЕ НЕВИНИЈЕ

Ти која имаш руке невиније од мојих
и која си мудра као безбрижност.
Ти која умијеш с његова чела читати
боље од мене његову самоћу,
и која отклањаш споре сјенке
колебања с његова лица
као што прољетни вјетар отклања
сјене облака које плове над бријегом.

Ако твој загрљај храбри срце
и твоја бедра заустављају бол,
ако је твоје име починак
његовим мислима, и твоје грло
хладовина његову лежају,
и ноћ твојега гласа воћњак
још недодирнут олујама.

Онда остани покрај њега
и буди побожнија од свију
које су га љубиле прије тебе.
Бој се јека што се приближују
недужним постељама љубави.
И блага буди његову сну,
под невидљивом планином
на рубу мора које хучи.

Шећи његовим жалом. Нека те сусрећу
ожалошћене плискавице.
Тумарај његовом шумом. Пријазни гуштери
неће ти учинити зла.
И жедне змије које ја укротих
пред тобом бити ће понизне.

Нека ти пјевају птице које ја огријах
у ноћима оштрих мразова.
Нека те милује дјечак којега заштитих
од ухода на пустом друму.
Нека ти мирише цвијеће које ја заливах
својим сузама.

Ја не дочеках наљепше доба
његове мушкости. Његову плодност
не примих у своја њедра
која су пустошили погледи
гонича стоке на сајмовима
и похлепних разбојника.

Ја нећу никад водити за руку
његову дјецу. И приче
које за њих давно припремих
можда ћу испричати плачући
малим убогим медвједима
остављеној црној шуми.

Ти која имаш руке невиније од мојих,
буди блага његову сну
који је остао безазлен.
Али ми допусти да видим
његово лице док на њега буду
силазиле непознате године.

И реци ми каткад нешто о њему,
да не морам питати странце
који ми се чуде, и сусједе
који жале моју стрпљивост.

Ти која имаш руке невиније од мојих,
остани крај његова узглавља
и буди блага његову сну!


01 јул 2013

Бранко Радичевић‎: ТУГА И ОПОМЕНА

1.
Oдавна већ су ошли крути мрази,
Долине, брези нису више седи,
По цвећу нога свуда теби гази,
Зеленило ти око свуда гледи,
Злаћано јутро одонуда лази,
Красоте своје нимало не штеди;
У твоме срцу све то радост буди,
У моји тужну невеселост груди

2.
Малене тице превесели звек,
У лиснатоме што се гају крије,
Немирна врела жуборећи тек,
По шљунцима шареним што се вије,
Малене челе зукајући јек,
Из цвећа штоно меда сласти пије, —
Све то је лепо, но је лепше било,
Кад моје око није сузе лило.