Ти која имаш руке невиније од мојих
и која си мудра као безбрижност.
Ти која умијеш с његова чела читати
боље од мене његову самоћу,
и која отклањаш споре сјенке
колебања с његова лица
као што прољетни вјетар отклања
сјене облака које плове над бријегом.
Ако твој загрљај храбри срце
и твоја бедра заустављају бол,
ако је твоје име починак
његовим мислима, и твоје грло
хладовина његову лежају,
и ноћ твојега гласа воћњак
још недодирнут олујама.
Онда остани покрај њега
и буди побожнија од свију
које су га љубиле прије тебе.
Бој се јека што се приближују
недужним постељама љубави.
И блага буди његову сну,
под невидљивом планином
на рубу мора које хучи.
Шећи његовим жалом. Нека те сусрећу
ожалошћене плискавице.
Тумарај његовом шумом. Пријазни гуштери
неће ти учинити зла.
И жедне змије које ја укротих
пред тобом бити ће понизне.
Нека ти пјевају птице које ја огријах
у ноћима оштрих мразова.
Нека те милује дјечак којега заштитих
од ухода на пустом друму.
Нека ти мирише цвијеће које ја заливах
својим сузама.
Ја не дочеках наљепше доба
његове мушкости. Његову плодност
не примих у своја њедра
која су пустошили погледи
гонича стоке на сајмовима
и похлепних разбојника.
Ја нећу никад водити за руку
његову дјецу. И приче
које за њих давно припремих
можда ћу испричати плачући
малим убогим медвједима
остављеној црној шуми.
Ти која имаш руке невиније од мојих,
буди блага његову сну
који је остао безазлен.
Али ми допусти да видим
његово лице док на њега буду
силазиле непознате године.
И реци ми каткад нешто о њему,
да не морам питати странце
који ми се чуде, и сусједе
који жале моју стрпљивост.
Ти која имаш руке невиније од мојих,
остани крај његова узглавља
и буди блага његову сну!
и која си мудра као безбрижност.
Ти која умијеш с његова чела читати
боље од мене његову самоћу,
и која отклањаш споре сјенке
колебања с његова лица
као што прољетни вјетар отклања
сјене облака које плове над бријегом.
Ако твој загрљај храбри срце
и твоја бедра заустављају бол,
ако је твоје име починак
његовим мислима, и твоје грло
хладовина његову лежају,
и ноћ твојега гласа воћњак
још недодирнут олујама.
Онда остани покрај њега
и буди побожнија од свију
које су га љубиле прије тебе.
Бој се јека што се приближују
недужним постељама љубави.
И блага буди његову сну,
под невидљивом планином
на рубу мора које хучи.
Шећи његовим жалом. Нека те сусрећу
ожалошћене плискавице.
Тумарај његовом шумом. Пријазни гуштери
неће ти учинити зла.
И жедне змије које ја укротих
пред тобом бити ће понизне.
Нека ти пјевају птице које ја огријах
у ноћима оштрих мразова.
Нека те милује дјечак којега заштитих
од ухода на пустом друму.
Нека ти мирише цвијеће које ја заливах
својим сузама.
Ја не дочеках наљепше доба
његове мушкости. Његову плодност
не примих у своја њедра
која су пустошили погледи
гонича стоке на сајмовима
и похлепних разбојника.
Ја нећу никад водити за руку
његову дјецу. И приче
које за њих давно припремих
можда ћу испричати плачући
малим убогим медвједима
остављеној црној шуми.
Ти која имаш руке невиније од мојих,
буди блага његову сну
који је остао безазлен.
Али ми допусти да видим
његово лице док на њега буду
силазиле непознате године.
И реци ми каткад нешто о њему,
да не морам питати странце
који ми се чуде, и сусједе
који жале моју стрпљивост.
Ти која имаш руке невиније од мојих,
остани крај његова узглавља
и буди блага његову сну!
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!