• Превод Ксеније Марицки Гађански

Из даљина се плавих вију сунчеве златне зраке.
Из даљина се плавих лију
јутарње росе влаге.

По дугим, меким ширинама равним
магла се танка вуче
а по селима заспалим – малим
шумор тајновито хуче.

Шумори – у срце тугу точи
за црне земље робља,
шумори тајно за мртве oчи
за села и градове – гробља.

Ех, ове дуге ширине равне!
Ех, ови јадови помамни!
Сломљене маслини гране.
Сурови угарци мртви и тамни.

По њима зној се људски пуши
и тело крваво цвили
у њима радост увек се гуши
и сунца топлина ишчили!

Дражесна луно, сећам се да сам, 

пре једног лета, на врх овог брега,
тескобом мучен ишао да те гледам.
Тада си висила изнад ове шуме,
као и сада, ту све обасјаваш.
Али маглен, трептав,
од плача што ми је веђама текао,
мојим се очима чинио лик твој,
јер беше пун бола мој живот.
Још је, и не мења начин, љубљена луно.
Ипак, помаже ми сећање,
као и бројање трена својега бола.
О, како је добро у младом добу,
када још далеки пут има нада,
а сећање кратак,
спомињати се прохујалих ствари,
па и туробних, чак док бол још траје.

миришу дуње у кошуљама дјевојачким
јутром се сање играју свјетлости
невјеста сниже косу и ђердан од маслачка
измисли брезу
и бијели храм
од ријечи узалудних
клетву у срце да згужвам
што даље је бацим
од родне земље
од завичаја
па никад више
никад више соко на пјесму да ми слети

а усне се земљи обећале
мјесечина
мјесечина би ноћас могла да ме рани

Низ спомена спава у томе коралу,
Што час блед, час модар, час крвљу преливен
Чува један сонет на дну душе скривен:
На уснама твојим спомени се јате.

На њима одсвирах пољубаца скалу.
Шум беше час звонак, час болно разливен,
Час хладан и као од олова сливен,
Час једар кô песма што поздравља свате.

Проснили смо бајке умрлих времена,
Осетили дражи сталности и мена
Што су нас створиле понизним и холим.

Свег пакла, свег раја одсвирасмо шумор,
Сву хучност, сву срећу, сав јаук, сав сумор,
И сад знамо само један акорд: Волим.

http://www.poezijasustine.rs/milutin-bojic

На мој праг слази вечерњача рана.
Кроз затворене двери прође хлад:
брид са далеких и планинских страна,
и дође вече, неосетно, сад.

И згушњава се тако све од мрака
и срце и мога дома сваки кут,
пред којим нема сад твојих корака -
што не успеше да поправе пут.

Из бројаница дана ће се тако
изнизати сва тешка зрна, зар?
А неутажен поглед још ће лако
да тражи лета угашену јар?

Слух је напрегнут - ко да чека звуке:
онај у пола прекинути зов.
Моје, од твојих откинуте, руке
тешке су сада ко железни ков.

Имала не бих миран дан, а с њиме
ни једне ноћи која носи мир:
кад уз њих не би било твоје име
и твога ока плавичасти вир.

Кога ја овде тражим, 
И због чега дођох овамо?
Вазда је човек на свету сам.
Као у крају древних рушевина
Детињство ми блиста као храм.

Но и оно ме данас вређа,
Када се ничему не надам бољем
Упртио сам ђавола на леђа,
с којим се непрестано кољем.

Тешко сам се уморио од живота
И клонуо од неке патње изненадне
Као сунцокрет иза плота.
Али свака ноћ која падне
Из незнаних даљина,
Засветли на мојим длановима
Као лице харлекина.

И сумње ме тад омаме као грех,
Те поверујем да је на свету и највећа збиља
Само један презриви смех.

Други примају вино и уље што им саспу 
у заобљени свод, у мрачан простор кружан.
Ја, као мања мера, и највиткији сасуд,
ја се за другу потребу вајам: за слап суза.

Вино се богати, уље и даље бистрије бива.
Шта је са сузама? Од њих отежах и отромех,
заслепех, почех да се на превоју преливам,
напрсох сав – и најзад остадох празан и сломљен.

http://www.poezijasustine.rs/rajner-marija-rilke

Кад бих те мрзела мржњу бих ти дала
Речима звучним, сигурним и јасним,
Али ја те љубим - љубав не би стала
У говору људи сеновито гласним.

А ти би да слушаш јецај моје боли;
Да из мрачног бездана се дигне
И његов врели млаз сву снагу проли
Још пре него што до мог грла стигне.

Рибњак ја сам до врха напуњени,
А чини ти се водоскок сам спори,
И све је само ћутање и бол мени
Свирепији и од саме смрти гори!

Пред многим вратима сам чекао.
На многа уха шапнуо своју песму.
И увек кад се уста једна предавала
и жеђ била угашена,
једна блажена илузија у гроб би силазила…

Остало би само тело у превареној руци.
Пољупци које страшно мољах,
дуге ноћи које грозничаво ишчекивах…
на крају беху као згажен цвет,
без мириса нестала лепота.
Из многих постеља устао бих тужан
кад је жудња постала ми навика.

Бежећи од ужитка тражио сам сан
опет нову жељу и своју самоћу…
тај ужитак моје је проклетство
јер несрећним ме чини
да сваки сан о њој стварност уништава.

Оклевајући, руку ка новом цвету пружам,
да новом уху своју песму шапнем:

Брани се, најлепша моја, закопчај хаљину своју,
опчини ме, измучи ме никад ми не реци: да

https://www.poezijasustine.rs/2017/08/herman-hese.html

Ето
И то баш сада
Кад смо до грла сити песме
И лежимо тако природно свако на својој постељи
свако у својој трави
Скоро као мртви што леже неколико спратова под нама
Или чак још дубље једноставни
Отприлике
Као они мртви који леже за неколико спратова под
њима
Ето
Долази стара киша
(Случајно баш ја кажем)
Обична киша
О
Киша која се цеди низ концентрични лист
преко пута
Низ побркану крљушт једног крова
Такође преко пута
Низ стакло
Низ један шешир преко пута
И ми престајемо да будемо баш сасвим природни
Или бар неки престају
А и то је довољно
Чак премного
Чујемо неки мали шум који се провлачи кроз
прозор или кроз иглене уши
Шум који звони као разапета жица
Шум који бруји
Који се продужава и враћа час тамо час овамо
Мали шум
Па велики
Шум мали
Једна грдна неслога
Час у улици
Час у нама
Неспоразум који само бруји а има далеко већу
амбицију
(Могли смо лежати свако у својој трави)
Ето
Ту можда лежи порекло наше забуне
(Случајно баш ја кажем)
Ту
Или негде око тога
Ту можда лежи порекло наше забуне

Два тела лицем у лице,
понекад су два вала,
а ноћ је океан.

Два тела, лицем у лице,
понекад су два камена,
а ноћ је пустиња.

Два тела, лицем у лице,
понекад су корење
у ноћи сплетено.

Два тела, лицем у лице,
понекад су ножеви,
а ноћ је муња.

Два тела, лицем у лице,
две су звезде које падају
у празно небо.