Ето
И то баш сада
Кад смо до грла сити песме
И лежимо тако природно свако на својој постељи
свако у својој трави
Скоро као мртви што леже неколико спратова под нама
Или чак још дубље једноставни
Отприлике
Као они мртви који леже за неколико спратова под
њима
Ето
Долази стара киша
(Случајно баш ја кажем)
Обична киша
О
Киша која се цеди низ концентрични лист
преко пута
Низ побркану крљушт једног крова
Такође преко пута
Низ стакло
Низ један шешир преко пута
И ми престајемо да будемо баш сасвим природни
Или бар неки престају
А и то је довољно
Чак премного
Чујемо неки мали шум који се провлачи кроз
прозор или кроз иглене уши
Шум који звони као разапета жица
Шум који бруји
Који се продужава и враћа час тамо час овамо
Мали шум
Па велики
Шум мали
Једна грдна неслога
Час у улици
Час у нама
Неспоразум који само бруји а има далеко већу
амбицију
(Могли смо лежати свако у својој трави)
Ето
Ту можда лежи порекло наше забуне
(Случајно баш ја кажем)
Ту
Или негде око тога
Ту можда лежи порекло наше забуне