31 март 2013

Милорад Павић: SIMPOSION

Гозба је преда мном. Над кровом јесен и у огњишту лишће и гнезда. 
Рекли су и учинили: отворићемо врата кочија у врата твоје собе
Из непраних глинених здела јешћемо месечину
И младе вртове што пуне своје босе сенке вишњама и лишћем.

Лепе, прљаве руке наточиће нам чашу зечије крви пуну туђега сунца.
Рекли су и учинили, но ја не узех до зрно грожђа и пауново перо.
У мом срцу је гробље и река извире испод крстача његова
Уста су ми пепела пуна јер хлеб умаках свој у огањ

И уши пуне суза из снова и само птице које их пију знају им укус
Страшно звоно љубави одзвања залуд године у мојим недрима:
Не чујем да звук тај већ хиљаду пролећа убија роде у лету и гаси свеће

У пешчаноме поду храмова где расте свето дрво. На сунце су изишли свеци
И деспоти у гримизу. И страшни су од времена и јер долазе из мрака
И јер су гладни и жедни трпезе моје. А ја узимам зрно грожђа и пауново перо.

29 март 2013

Федерико Гарсија Лорка‎: НАРЦИС

Нарцисе.
Твој мирис
и дно реке мирне.

Желим да уз тебе будем,
цвете љубави,
нарцисе.

Сетним ти оком круже
вали и заспале рибе,
Очима мојим
лептири и тице.

Ти мајушан а ја велик.
Цвете љубави,
нарцисе.

На миру не остављају
љиљане, анђеоски беле,
огледало што огледа
заносе нам исте.

Мој бол
и суштину бола.
Нарцисе?


28 март 2013

Јован Јовановић Змај‎: НЕГДАШЊЕМ ПРИЈАТЕЉУ

Да ти Бог да много љета, 
А што више с отим боље,
И дуката пуста злата,
Да те пуно задовоље!

Ал' ја видим једног старца,
У дубини даљних дана,
Седа коса, борно чело,
Прошлост му је пуна рана.

На штапићу иде, клеца,
Јад га тишти, јад големи;
За њим трче мала деца,
Он их моли: Опрост'те ми!

Очи су му пуне суза,
Речи су му пуне јада,
Он се сећа доба снаге,
Он се сећа доба млада.

Он се сећа доба рада,
Што га грешно, подло страти,
Што се више никад, никад,
Никад, - не поврати.

Обилази цркве, порте,
Гробља стара, гробља нова,
Иште сенка опроштења
Од пепела, од гробова.

Куд год иде, злато даје,
За листове неке старе,
Дркћућом руком их дере,
Очи су му разажаре.

"Мила децо, мили Срби,
Ох, идите путем правим, -
Младост моју, клетву моју,
Не могу да заборавим!"

27 март 2013

Драгутин Тадијановић: РАСТАНАК У ЈЕСЕН

Заборави ведро љето: и сунце, и жито зрело;
Заборави миловања у вечери меке,
Срећу срдаца наших.

Јесен је, Лелијо, јесен:
Кишна и сива јесен,
И треба да се млади растанемо.

Лишће у твом винограду
Пожутјело, осушено,
И већином попадало
По уморној црној земљи.

Јесен је, Лелијо, јесен:
Кишна и сива јесен,
И треба да се тихо растанемо.

Заборави ведро љето: и сунце, и жито зрело;
Заборави миловања у вечери меке,
Срећу срдаца наших.

23 март 2013

Бранко Ћопић‎: МАЛА МОЈА ИЗ БОСАНСКЕ КРУПЕ

Било ми је дванаест година, 
први пут сам сишао до града
из мог села, тихог и далеког,
кад сусретох тебе изненада.
Ех, дјечачке успомене глупе!
Мала моја из Босанске Крупе!

Јеси ли ме спазила ил' ниси,
збуњенога сеоскога ђака,
свјетлокосог и очију плавих,
у оклопу нових опанака,
како зија у излоге скупе?
Мала моја из Босанске Крупе!

Наишла си као лак облачак,
твој ме поглед за трен обезнани,
заборавих име и очинство,
како ми се зову укућани.
Изневјерих попут сабље тупе.
Мала моја из Босанске Крупе!

Текли тако гимназијски дани,
успомена на те не оцвала,
модра Уна у прољетње ноћи
твоје ми је име шапутала.
Лебдјела си испред ђачке клупе,
мала моја из Босанске Крупе!

Брзо мину наше ђаковање,
лаган лептир са крилима златним,
ипак тебе у срцу сачувах
кроз све буре у данима ратним.
Та сјећања могу л' да се купе,
мала моја из Босанске Крупе?

Сад је касно, већ ми коса сиједи,
гледам Уну, ћути као нијема,
залуд лутам улицама знаним,
све је пусто, тебе више нема.
Еј, године, немјерљиве, скупе!
Збогом, мала, из Босанске Крупе!

22 март 2013

Фјодор Тјутчев‎: ПРОБЛЕСАК

Чујеш ли звук у тами густој:
Тиха је харфа ваздушна
Кад поноћ окрзне је успут
И прене жице иза сна.

Час трептај потресних јој звука,
Час нагло тајац разастрт,
Ко да се ропцем њина мука
Одазива, пред саму смрт.

На дашак најмањи зефира
Стреса се струна плашљива...
Чини се – анђеоска лира
На небу тужи, прашњава!

О, тад и душа наша с круга
Земнога – лети бесмртном!
И прошлост као мртвог друга
Грлили бисмо безмерно.

И како нам је вера жива,
У срцу сунце припекло!
Ко да је, река невидљива,
Жилама небо протекло!

Ал небо није нама дато!
Губимо брзо горе дах –
Зар божански је огањ зато
Да ништавни га дише прах?

И тек што, придигнути боком,
Тај дивни прекинусмо сан,
Да бојажљиво, мутно око
На трен хоризонт види сав –

Кад отежала глава стаде –
А један зрак јој узе вид –
Стаде – ал не у мир! – да пада,
Већ у сне мучне, у сновид.

21 март 2013

Чарлс Буковски: ПОЕЗИЈА

треба
много
очајања

незадовољства
и разочарања


да се напише
неколико
добрих
песама.

није то
засваког

било даих пише

или чак и
да их
чита.


Десанка Максимовић: ПРИЧА О ПЕСНИКУ

Судба моја јесте чудесна:
ја сам ловац срца свога рођеног.
Своје среће и болове лакоме
у слова сам оковала удесна
и редом их показујем свакоме.
Ја сам ловац срца свога рођеног,
као лаки на раскршћу врг
жеђи свакој сама сам га поднела.
О, на општи, на шарени трг
ја сам срце своје однела.

Ја сам ловац срца свога рођеног,
кроз речи сам сејући га разне
успавати хтела своје ноћи несане,
испунити хтела своје зоре празне.
Ја сам хтела да ми туга пресане
говорећи гласно своју тугу.
Себе свима препричавајући
у душу сам хтела навратити
радости несталну дугу.

И знам, и на оној страни света,
у дан тај или ноћ или зору прву
кад све остало буде ми свеједно,
и тада биће све у мени жедно:
да звезди, да круницу цвета
да мрском маленом црву,
крај којих смрт ме буде пронела,
отворим срце, колико га будем
са обала живота понела.

20 март 2013

Алекса Шантић‎: ПРОЉЕЋЕ

Немој, драга, ноћас да те сан обрва
И да склопиш очи на душеку меком!
Када мјесец сине над нашом ријеком
И на земљу пане тиха роса прва,

Родиће се младо прољеће! И свуда
Просуће се мирис плавих јоргована;
И пахуље сњежне падаће са грана
У наш бистри поток што баштом кривуда.

Узвиће се Љељо над нашим Мостаром,
И сваки ће прозор засути бехаром,
Да пробуди срца што љубе и горе...

Зато немој, драга, да те сан обрва!
Дођи, и у башти буди ружа прва,
И на моме срцу мириши до зоре!

18 март 2013

Душко Трифуновић‎: ТАМБУРИЦА

Ноћ је
и све су ове магле замаглиле,
а само неког нема кад никог нема у маглама.

Као да бих хтео да се исповедам.

А зар би бистрија била река,
да ли би набујала
да у њу проспем ту придну живота
из своје црне ратничке чутуре
са којом морам преко безводина;

и коме то треба српство наше
ако смо бранковићи,
коме наше речи
ако као златни куршуми не засеку,
па сјају из дубине
и по кап капиларе?

Долазим да вас заволим,
да неког надиграм и натпевам,
а не да о главе разбијам тамбурицу.

Чак -
када пођем поклонићу вам је;
само ћу свој пртљаг да увежем,
њеним жицама бодљикавим -
требаће нечим да ми гроб ограде:
потровала би се телад гробарева
кад би ми попасла косу.

Ја мислим да сам ипак дошао на време,
дошао да вас заволим,
да се натпевавамо,
да ме заволите -
па да вам за то поклоним тамбурицу.

("Златни куршум", 1958)

17 март 2013

Шандор Петефи‎: КАДА КРОЧИСМО, ЗНАШ ЛИ

Када крочисмо, знаш ли,
У овај језерски хлад,
Време за милост не хаје,
Већ две године је од тад.

Поподне, сећам се, рише
Смешак јесенског дана,
Док ћув питоми њише
Златне одоре грана.

Као и сада, у језеру
Небо се купало ведро
Док занесени чун
Њихаше вода штедро.

Још тада све ово миље
Снатрио сам веће,
Пољуба изобиље
Што ми на усне слеће.

Две године и време
Однесе много тог,
Не тужим, није ми бреме
Јер добих од њега залог.

Тебе сам тада упознао,
Ђердану мојих нада,
За коју одмах бих дао
Све што сам им'о до тада.

Останимо још мало овде,
Где тако патих ономад,
Све док не нађох звезде
Те наш благости склад!

16 март 2013

Мирослав Крлежа | ЦРВЕНИ СУТОН


Сутон је данас црвени акварел
по коме лахор игра,
модар и жут и бијел,
и јато боја пијуче и лети
по божјој палети.
У тишини дјетињи звони глас

о сутону што гине у радостан час:
На брду су кр'јесови планули,
облаци тихо лете,
звуци су вечерњи канули
и свијетла вечерња свијете.

Сутон је данас црвени акварел
по коме лахор игра,
модар и жут и бијел.

14 март 2013

Мика Антић‎ | РОМАНСА

На свет сам дошао сличан људима
који на срцу немају љуску.

И све сам мењао у грудима
за једну песму добру и људску.

У небо сам се суновратио,
са свима сам се влажно љубио.

И коме треба, нежност вратио,
и коме треба, бол изгубио.

Бичеви грана - ребра плота,
ветрови сумрака за руку вуку.

Шта сам то имао од живота -
нечију косу, нечију руку?

И једно срце устрептало,
и два-три осмеха тиха и проста.

Све је то некад тако мало,
све је то, видећеш, сасвим доста.

13 март 2013

Иво Андрић: РИТМИ БЕЗ СЈАЈА

Марта мјесеца 
Стара и знана љепота земних ствари
И бједни сјај пролазног
Нису више за моје очи. Ово
Добро посланство не носи ни трага
Јадних и празних дана које прођох.

Мени се сања опроштојни сан
Кратког виђења.
Марија гледа: оборене главе
Како одлазим дугим путима,
Куда је пала магла;
Мој огртач је покисо и тежак;
Мој пут без повратка. Марија плаче.

Стара и знана љепота земних ствари
И бједни сјај пролазног
Не дира више моје мисли.

11 март 2013

Мома Димић‎: РУКЕ ИЗНУТРА

Руке из нас израстају
а те што су ти неопходне сад
однекуд споља долазе
и појас твој притежу
и корак узносе до крила
Друго светло наставља
за првим
за у бескрају изгубљеним
оним
и једино светли у
влажном ваздуху пијаних
кућа на брегу
Друго је на десној страни
твоје главе
од леве
Воз пролази туда један
кроз време
као кроз песак
из сата пешчаног
просутог
да га свако гази
одсад

09 март 2013

Иван Буњин: ***

Узимам твоју руку и гледам у њу дуго,
Ти слатко и стидљиво очи дижеш:
У тој руци мој свет је, ништа друго -
Осећам ту на длану дах којим дишеш.

Шта нам треба више? Зар има блаженство веће?
Али анђео се буни, диже олујни пламен,
Лебдећи над нама гаси страст, жар среће,
И у срца баца тежак, охлађен камен!


  • С руског препевао Анђелко Заблаћански

07 март 2013

Милена Павловић Барили‎: СПАЛИЋЕМО МЕСЕЦ

Спалићемо месец 
да употпунимо ноћи
да одрешимо снове
да суздржимо дах.
Онда ће Игра
потећи из наших дланова
сухих од живота.
Ни хитра
ни спора неће бити.
Биће сама.
Као велики шестар
потпуно упоредна
с механичким ритмом
распадања.

06 март 2013

Пол Верлен‎: ДРАГЕ РУКЕ

О, некад моје, драге руке,
толико дивне и малене,
после заблуде несмилене
и свих бездушја и све муке,

после свих лука и градова,
и покрајина и земаља,
отмене к’о у каква краља,
о драге руке мојих снова.

Руке у сну, на мојој души,
знадем ли што сте изволеле
у доба подле буке вреле
рећи тој души што се руши?

Зар лажу моје слутње чедне,
пуне духовног сродног стања
и материнског помагања,
љубави присне, непрегледне?

О патњо добра, грижњо наша,
сни благи, руке посвећене,
о руке драге и чашћене,
пружите кретњу која прашта!

02 март 2013

Бертолт Брехт | СЕЋАЊЕ НА МАРИЈУ А.

У плавом некоћ месецу септембру,
под крошњом шљиве, тих док беше дан
на рукама је држах, љубав драгу,
у загрљају чаробном ко сан.
А над нама, на лепом небу летњем,
облак је стајао. Не могу ни рећ
белином каквом високо је сјао
но чим га спазих, он нестао је већ.

Од оног дана многи месеци мину,
отпловише ко тај септембри сви
и многе шљиве већ су посечене
а ти ме питаш шта с љубављу би.
Па рећи ћу ти једно-не сећам се више.
Њен образ давно заборавих плах,
но једно памтим ко да јуче беше,
пољубац онај сто тад јој га дах.

Можда се ни њега не бих сећао више
да с нама није био облак тај.
О, још га памтим, још у мени дише,
тај бели облак и тај весели сјај.
И шљиве можда још и даље цвату,
а њој у крилу седмо дете спи,
но онај облак тек за тренут засја
и већ га ветар од очију скри.