четвртак, 14. март 2013.

Мика Антић‎ | РОМАНСА



На свет сам дошао сличан људима
који на срцу немају љуску.

И све сам мењао у грудима
за једну песму добру и људску.

У небо сам се суновратио,
са свима сам се влажно љубио.

И коме треба, нежност вратио,
и коме треба, бол изгубио.

Бичеви грана - ребра плота,
ветрови сумрака за руку вуку.

Шта сам то имао од живота -
нечију косу, нечију руку?

И једно срце устрептало,
и два-три осмеха тиха и проста.

Све је то некад тако мало,
све је то, видећеш, сасвим доста.

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас и ово занима

Пратиоци сајта