Гозба је преда мном. Над кровом јесен и у огњишту лишће и гнезда.  Рекли су и учинили: отворићемо врата кочија у врата твоје собе
Из непраних глинених здела јешћемо месечину
И младе вртове што пуне своје босе сенке вишњама и лишћем.

Лепе, прљаве руке наточиће нам чашу зечије крви пуну туђега сунца.
Рекли су и учинили, но ја не узех до зрно грожђа и пауново перо.
У мом срцу је гробље и река извире испод крстача његова
Уста су ми пепела пуна јер хлеб умаках свој у огањ

И уши пуне суза из снова и само птице које их пију знају им укус
Страшно звоно љубави одзвања залуд године у мојим недрима:
Не чујем да звук тај већ хиљаду пролећа убија роде у лету и гаси свеће

У пешчаноме поду храмова где расте свето дрво. На сунце су изишли свеци
И деспоти у гримизу. И страшни су од времена и јер долазе из мрака
И јер су гладни и жедни трпезе моје. А ја узимам зрно грожђа и пауново перо.