У плавом некоћ месецу септембру,
под крошњом шљиве, тих док беше дан
на рукама је држах, љубав драгу,
у загрљају чаробном ко сан.
А над нама, на лепом небу летњем,
облак је стајао. Не могу ни рећ
белином каквом високо је сјао
но чим га спазих, он нестао је већ.

Од оног дана многи месеци мину,
отпловише ко тај септембри сви
и многе шљиве већ су посечене
а ти ме питаш шта с љубављу би.
Па рећи ћу ти једно-не сећам се више.
Њен образ давно заборавих плах,
но једно памтим ко да јуче беше,
пољубац онај сто тад јој га дах.

Можда се ни њега не бих сећао више
да с нама није био облак тај.
О, још га памтим, још у мени дише,
тај бели облак и тај весели сјај.
И шљиве можда још и даље цвату,
а њој у крилу седмо дете спи,
но онај облак тек за тренут засја
и већ га ветар од очију скри.