18 март 2013

Душко Трифуновић‎: ТАМБУРИЦА



Ноћ је
и све су ове магле замаглиле,
а само неког нема кад никог нема у маглама.

Као да бих хтео да се исповедам.

А зар би бистрија била река,
да ли би набујала
да у њу проспем ту придну живота
из своје црне ратничке чутуре
са којом морам преко безводина;

и коме то треба српство наше
ако смо бранковићи,
коме наше речи
ако као златни куршуми не засеку,
па сјају из дубине
и по кап капиларе?

Долазим да вас заволим,
да неког надиграм и натпевам,
а не да о главе разбијам тамбурицу.

Чак -
када пођем поклонићу вам је;
само ћу свој пртљаг да увежем,
њеним жицама бодљикавим -
требаће нечим да ми гроб ограде:
потровала би се телад гробарева
кад би ми попасла косу.

Ја мислим да сам ипак дошао на време,
дошао да вас заволим,
да се натпевавамо,
да ме заволите -
па да вам за то поклоним тамбурицу.

("Златни куршум", 1958)

Нема коментара:

Постави коментар

Све што напишете је слика вашег образа!