Опрости ми!

XIII 

Све је некад само суза мала
ил у оку, ил на окну дома.
Чаша цвећа, радост сред астала
после ноћи, после слатког лома.

Срећан можда од тих малих ствари
нећеш наћи огледало свега,
а с девојком говоре бунари
после кише, или после снега.

Све је само мали лет лептира,
крупна булка, страсног жита шапат.
Живот свица над рукама мрака.

Можда облак сред птичијег пира,
или тамна замагљена папрат,
или звезде одбегле из шака.

То у шта се сјај и бол претвара исто

Шта осећам, шта, ако љубав није, 
Ал’ ако је љубав, боже шта је она?
Ако је добра, зашто је злу склона,
Ако је зла, због чега слатка ми је?

Горим ли од себе, чему плач и тужба,
Крив ли сам томе, мало јаук вреди.
О жртво смрти, слаткоћо у беди,
Ако вас нећу, чему сте ми дружба?

Ако вас хоћу, двојити немам права,
Супротни ме ветри, кроз шум и бесноћу,
Терају у чамцу врх бездана плава.

Слаб разбор и греси разлог су ми сети,
Тако да не знам сам стварно шта хоћу,
Те се знојим зими а цвокоћем лети.

Ноћас ће кроз
сан родитеља мојих слутња тешка
замахати црним крилима,
и браће моје кроз срца витешка
страх ће минути.

А ја ћу већ бити далеко од родних села,
на домаку светогорских манастира,
клечаћу већ крај манастирског прага бела
пун молитве и мира.

И кад бекства синовљег стигну гласи
до властеле наше и кнежева,
резаће већ свети оци моје власи;
а душа, као шева,
под небом јутарњим биће високо.

И кад мати моја пружи убогом комад круха
и помене у молитви име изгубљеног чеда,
срце ће куцати моје испод свештеничког руха
и спазићу где ме Христос право у очи гледа.

Куцнуо је час светог завета.
Никад више видети нећу мили очински кров,
ни слушати благог мајчиног савета,
ни с браћом младом кренути у лов.

Никад више са ових кнежевских трпеза
нећу чути звук купа и кондира,
и одоре царске од златнога веза
заувек скинућу.

А кад манастирске прагове мирне
прекорачим,
у осамљеничка кад ступим дворишта
кад мирис удахнем смирне,
душа моја од живота више ништа неће тражити.

Молићу се тада за спас српског рода,
за родитеља својих благ и побожни крај,
и да браћа моја кроз живот иду
светла хода,
као анђели кроз рај.

Само твоје топло срце,
и ништа више.
Мој рај је поље
без славуја
и лире,
с једном скромном реком
и маленим језером.
Без оструге ветра
у гранама,
без звезде што би хтела
лишће бити.
Голема светлост
која би била
варница
друге светлости,
у неком пољу
скрушених погледа.
Чисти починак
и тамо пољуби наши,
звонки младежи јеке
растворили би се
у даљини.
И твоје топло срце,
и ништа више.

Федерико Гарсија Лорка - Поезија суштине

Ствари које су прошле, где су оне? 
Скривено од нас у даљини сиве.
Све што је било добро, лепо, мило –
Ствари које су прошле да л још живе?

Да ли нам прошлост даје знаке живота
Кад из давнине драга слика њена
Сине кадикад у дубокој ноћи
У сну – у трагу наших успомена?

Можда у свету негде, непозната,
Изван живота има област нека,
Круг, у коме траје оно што је било
С прошлошћу нашом која нас чека?

Ствари које су прошле, где су оне?
Ако су живе, ако их још има,
Видећемо их кад прођемо и ми,
Када будемо једном дошли к њима.

У мразовита јутра ја шапћем још земљи из снова
због које су гаврани смрти на ову земљу пали,
певам за оне што су са срцем остали дечијим,
за оне што од снова нису одустали.

Сад и нисам само човек, очи, и уши,
сад сам само срце страсно, огромно срце људско
и пожар успомена у мислима и души
пијаница што је први пут зараду скуцк'о
па не зна од кајања куда
и нека слободно каже ко хоће
да сам луда
мени је мило, и добро, и топло овако
док трагом љубави старих идем улицом града
и само ми је жао
када ме са осмехом не среће свако,
кад бесомучно блеје некаква црна стада,
кад прашину дижу некакве кљунате птице,
кад ме са далеких река гледа ледено стакло
нечије неверице,
и само ми је жао
зашто се човечности осмех још није
широко расцветао.

Сад успомене у мени безумно, шумно лете;
данас си моја љубав, земљо, све моје клице
клијају данас из тебе,
пијанац нисам, ни луда
ја сам ишепркала откриће за себе,
откриће са безброј чуда –
ја знам и данас куда.

Споро пролази дан у чекању.

Оштрих рубова слике патње
јесте град
и догађај велики пред твојим очима,
читаоче, расклапаш књигу, просту,
ненаметљиву,
и песма почима.

Свом славом
град ме победио није,
ни очарао, огроман, величанствен,
волим звезде, шуме, изворе, поља, цвеће
и враћам се у њихов загрљај тајанствен,
но док и један од браће моје пати
нема за мене среће,
у побуни против неправди света
и даље стојим,
наслоњен на фабрички зид гутам дим
и певам песме своје.

А ипак туђа ми улица
лети ко хитнуто копље да победи свет,
точкови и ремени не слажу се с ритмом крви ове,
они везују хиљаде руку и руке моје,
да срце кад позове
друг не загрли другове своје;
но кад бих побего у шуме, код извора,
међу срне и цвеће
таква би ми туга срце сколила
да око ми ни видети неће
колико је ту лепоте, мира и топлине,
и вратио бих се у град
што те дочека гвожђем своје врлине,
где не пева славуј, не мирише боровина у лето,
где поробљен није само човек
већ и цвет, птица, коњ и одано псето.

Читаоче драги што редове ове пратиш, пази,
мало се замисли сад.
Знај, оштрих рубова пред очима ти слика патње
јестe град;
човек осећа као и цвет;
не ломи, не трагај, не гази!

Уморни су људи ишли ка својим кућама

Снегови, снегови по свему
Мирно моје срце спава

Одједном, кад се тајна врата
и благе руке, ко некада.

1966.