То у шта се сјај и
бол претвара исто
Бива: љубав коју још
песник не рече
Јарки цвете којим
вртови се лече
Из пробитог нерва
растеш болно и чисто.
Дај ми да видим свршетак
твог лета
Мир твога кретања
што ми немир снио
И непокретност моја
кад сам мртав био
Сам у свом срцу без
муње и цвета.
Где је утеха за оно
што знамо
Нада без онога који
се нада, сан
Без онога што сања,
свет без сени!
Је ли то љубав што
се из срца тамног
У ватру премешта из
ватре у дан
Љубав ван нас и у
успомени?
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!