уторак, 29. јануар 2013.

Бранко Миљковић: БОЛ И СУНЦЕ



То у шта се сјај и бол претвара исто
Бива: љубав коју још песник не рече
Јарки цвете којим вртови се лече
Из пробитог нерва растеш болно и чисто.

Дај ми да видим свршетак твог лета
Мир твога кретања што ми немир снио
И непокретност моја кад сам мртав био
Сам у свом срцу без муње и цвета.

Где је утеха за оно што знамо
Нада без онога који се нада, сан
Без онога што сања, свет без сени!

Је ли то љубав што се из срца тамног
У ватру премешта из ватре у дан
Љубав ван нас и у успомени?

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас ово занима

Пратиоци сајта