27 јануар 2013

Десанка Максимовић – САВИН МОНОЛОГ



Ноћас ће кроз
сан родитеља мојих слутња тешка
замахати црним крилима,
и браће моје кроз срца витешка
страх ће минути.

А ја ћу већ бити далеко од родних села,
на домаку светогорских манастира,
клечаћу већ крај манастирског прага бела
пун молитве и мира.

И кад бекства синовљег стигну гласи
до властеле наше и кнежева,
резаће већ свети оци моје власи;
а душа, као шева,
под небом јутарњим биће високо.

И кад мати моја пружи убогом комад круха
и помене у молитви име изгубљеног чеда,
срце ће куцати моје испод свештеничког руха
и спазићу где ме Христос право у очи гледа.

Куцнуо је час светог завета.
Никад више видети нећу мили очински кров,
ни слушати благог мајчиног савета,
ни с браћом младом кренути у лов.

Никад више са ових кнежевских трпеза
нећу чути звук купа и кондира,
и одоре царске од златнога веза
заувек скинућу.

А кад манастирске прагове мирне
прекорачим,
у осамљеничка кад ступим дворишта
кад мирис удахнем смирне,
душа моја од живота више ништа неће тражити.

Молићу се тада за спас српског рода,
за родитеља својих благ и побожни крај,
и да браћа моја кроз живот иду
светла хода,
као анђели кроз рај.

Нема коментара:

Постави коментар

Све што напишете је слика вашег образа!