11 јануар 2013

Добриша Цесарић: СРЦЕ




Непрекинути ланац срца води
Од нашег срца у давну давнину.
Чујеш ли грохот? То твојој слободи
Смију се пређи нестали у тмину.

Њихове страсти, успаване чежње,
Неиспуњене и заборављене,
Буде се снова у нашем срцу,
Свјеже, ко дугим сном опорављене.

О, има туга чуваних у крви,
Које вријеме не ништи, већ јача -
И наједанпут нађемо се тако
У грчу једног исконскога плача!

Да л` нам се очи муте, или кријесе,
Ми смо ко лишће које вјетар тресе.
Откуда дува? Са гора ил с мора?
То лишће не зна, тек трести се мора.

Нема коментара:

Постави коментар

Све што напишете је слика вашег образа!