среда, 09. јануар 2013.

Слободан Ракитић: ОЗАРЕЊА



Одједном, кад се тајна врата
отворе и кроз магле млечне
просину из тмине очи ти вечне,
огласе се небеска јата.

Ал сјај си што се стално гаси,
и док пјан посрћем, мутног ума
застанем негде, сред пуста друма
и слутим твоје златне власи.

И засјаш, ал чим се покренем
да ти додирнем лик од пене,
нестанеш, и сан ме свлада.

Кад се у ноћи опет пренем,
видим над собом твоје зене
и благе руке, ко некада.

1966.

1 коментар:

  1. Пјесниче живећеш вјечно у пјесмама својим док је свјета земаљскога .Твоје пјесме су израз твоје бесмртне душе . Нека те Бог погледа у Царству Своме ,нек опрости сагрешења наша ,молимо се . АМИН

    ОдговориИзбриши



Можда вас и ово занима

Пратиоци сајта