Ова стара кућа са грбом старинским,
С балконом на Страдун, где миришу саде
Године и трулеж ходницима ниским,
Беше некад кућа кнеза Паска Заде.

Паско Заде беше алхимичар; даље,
Познат питагорист, звездар, морепловац,
Ђак славног Ванини. — Пучанин, син шваље,
Поста племић умом, а кнезом за новац.

Летописи кажу: Беше мудрост сама...
Сто годишта живље за музе и паре...
Но сласт женског тела не позна, од срама
Умре... сед ко овца, мален као јаре...

Епитаф: „Ту лежи Паско Заде, мили
Кнез... и тако даље, успомене јасне!
Једини од људи с ким су увек били
Сви мужеви добри и све жене часне.“

Дуго сам твојом лепотом испијена
Учила себе како да се смирим,

Тај огромни месец лимунове боје
Што ко авет лута над горама нашим,

Опрости, случају, што те називам судбином.
Опрости, судбино, ако се можда варам.
Нек се не љути срећа што је за себе присвајам.
Нек ми не замере мртви што једва светлуцају у мом сећању.
Опрости, време, за сијасет незапаженог света у тренутку.
Опрости, стара љубави, што нову сматрам првом.
Опростите ми, далеки ратови, што цвеће носим кући.
Опростите, отворене ране, што се бодем по прсту.
Опростите, очајници, за плочу са менуетом.
Опрости, народе на станици, за мој сан до пет ујутру.

Праштај ми увреду, надо, што се понекад насмејем.
Праштајте, пустиње, што с кашичицом воде не потрчах,
И ти јастребе, већ годинама исти, у истом кавезу,
Непомичан, загледан увек у исту тачку,
Праштај, па чак и да си пуњена птица.
Опрости, посечено дрво, за четири ноге од стола.
Опрости, велико питање, за мале одговоре.
Истино, не обраћај на мене превелику пажњу.
Величино, укажи ми великодушност.
Отрпи, тајно постојања, што чупам нити из твог ламента.

Не осуђуј ме, душо, што те ретко имам.
Извињавам се свему што не могу бити свуда.
Извињавам се свима што не могу бити сваки и свака.
Знам да ме ништа оправдати неће докле год живим
Јер самој себи стојим на путу.
Не узми ми за зло, беседо, што позајмљујем патетичне речи
А онда улажем напор да их учиним, тобоже, лаким.

У моме тајном врту ћути дрека
Рогоборног вијека. Сјајни мајеви
Кроз мирис лебде уз ријеку меда и млијека –
Ој, снови мог живота, модри крајеви!

Јер душа моја башта је далека,
Висок зид је чува, сфинга и змајеви,
Туд шета драга жена, душе јека,
А њеним бичем струје свети гајеви.

Зовеш ли се Синтија, Сибила,
Каквог си лика, не знам рећи;
Знам те као себе и немам за те ријечи.

Као санак дираш моје зјене,
Не знам што си, дјевојка ил вила –
О тајно мога врта! О ружо моје сјене!

Стижеш ли са неба ил из вечних тама?

Све на свету, друже, оставља свој траг
Невидљив и нежан, расут као прах,
А осетан ипак, тужан или драг,
Ко мирис старине, као цвећа дах.

Душе свију ствари живе, драги мој,
Лутају и живе... и ко им зна пут!
И јаве се каткад живима кроз слој
Ваздуха, ко мирис пријатан или љут.

Шта таквих мириса снесе вихор луд,
Ил јесењи студен ветар, или тек
Пролећа уздах раздражљив и мек,
И свих дана чудна и немирна ћуд!

Живот прошлих ствари, прошлих ружа век,
Давних снова радост, старих јада дах
Ветрови ми драги носе као лек
С мирисима тела што постају прах.

Ветрови су добре везе, драги друже,
Са светом што више не постоји сад;
А мириси душе што око нас круже
За тренутну радост, за наш стални јад.

... Не иди! И узми љубав ти у своје руке:
дршће у грању злато вечери жарке,
уморне сенке мирују водом занесене
и беле валове скривају.
... Пронађи тамо и мене!

Небом се пропињу светлости јарке,
преблаге тишине у сужње звуке,
- ненадно снивају
и тавне ишчезле луке...

Не иди! И узми љубав ти у своје руке:
расклапају се - тише, тише за звуке...!

(1926)

Даљина није ништа
она узалуд мами
ако на крају пута
опет живимо сами

Векови ништа нису
само слојеви праха
ако је љубави било
увек мање од страха

Даљине ништа нису до знатижеље пуке
јер све што је моје на овоме свету
то је на дохват руке

Векови нека теку по своме тајном плану
а све што је моје може да се деси
само у једном дану

Да именујеш сенке

Још сам ја весео

За душевно стање