На крилу рајских снова, у часу тишине бајне,
Побожну душу диже лахора благи лет,
Кô мирис руже мајске на крилу зорице сјајне,
И смерна душа види небески, зрачни свет.

Светови доле блуде... Над њима вечност тавна
Спокојно, тихо спушта копрене своје скут,
И круна божијег труда, светило ведрога дана,
У мирном ходу своме свршава дневни пут.

Ту, дигнув руку своју спрам зрачног погледа свога,
Херувим с пажњом следи времена бурни ход,
И тихом, рајском песмом он слави љубав и бога,
И песмом својом снажи самртни људски род.

У току бурних дана ти благи, небески гласи,
Смртноме створу дају питому, рајску ћуд,
И у том слатком часу пожуда адска се гаси,
И смерна, света љубав таласа људску груд.

Тако у бледи сутон на мирне и цветне равни
Бисерна роса пада. И лахор свеж и драг
Ковиље густо стреса и лети у бескрај тавни,
И слатки мирис буди и шумор, тих и благ.

1883.

О кад бих могла само једном ја
некуда иза брегова
побећи од себе.

Сасвим сама и ведра
пројурила бих кроз шуме,
разгрнула ливади недра.
У живот бих се загњурила,
сваком бих руку пружала.

Са страшћу бих се пожурила:
да видим у животу како је,
душа нечија ако је
за радост створена.

Јер од рођења са мном,
ма куд се макла,
идем ја вечно суморна.

А мени се увек допадало:
кад су тице кроз ноћ летеле,
кад је лишће тихо опадало;
кад су сенке у сен слетале,
кад ме људи нису волели,
кад су ствари души сметале.

Одувек је једна ја слутила
коби, сузе и болове,
и радости моје све помутила.

Одувек ме слатко злостављала:
ни у шуми, ни у љубави, ни у раду
ни часка ме није остављала.

Знам, умрећу и остарићу;
а њу увек младу,
увек жедну болова
на земљи оставићу.

Хтео бих неког да успавам,
крај неког да бдим хтео бих ја.
Тебе да мазим, уљуљкавам,
да те пратим у сан и из сна.

Хоћу у кући тек ја да знам:
кад ноћ је хладна или сва зла.
Да се слушању потпуно дам,
слушању тебе, света и тла.

Дозиве кроз ноћ док шаље сат,
време се провиди баш до дна.
Још: доле неког незнанца бат,
и лавеж незнаног, туђег пса.

Затим – тишина! Очи бих тад
широко простр'о врх твог сна,
да нежно те држе, и пусте кад
у мраку се покрене било шта.

О Безимена, ми ћемо се срести
једанпут негдје на далекој цести,

бјегунци биједни, бескућници раја,
без прага родног и без завичаја.

И наше очи, некад живе ватре,
кружит ће туђим крајем ко да снатре.

Наш сусрет бит ће само руку стисак.
Тренутак шутње. Поздрав. Или врисак?

Крвави врисак, што су прошли дани
и што смо на том страсном путу страни.

Душа, тек кад је смрт далеко
препознатљив ми је лик њен:
из провинције сам потек'о
чудак - у рају изгубљен.

У шумици дрема анђео -
дивље, паунасто биће.
Да би расправу заподео
забоди у њег штапиће

и крени опет из почетка:
најпре - твој чланак о њему,
затим... али због кога, чему
- читаност је у рају ретка.

Стојиш, занемео, затечен
у тузи и неверици:
о тој сањивој зверчици
све остаде неизречено.

*
Како назвати тај свет руже
- музејом пуњених птица?
И гледаш, кроз сузе, мој друже,
без имена и лица.

Берлин, 25.09.1927.

Заједно, с пролећа оне се јаве
и то је најлепше чудо света:
хаљине, лаке, лепршаве -
и витке стабљике пољског цвета.

Заједно никну чудесно нежне,
кад злато сунца на земљу кане,
као пролећа - неизбежне,
ко мирис прашника - развејане.

Увек се чуде због једне тајне
и зато дрхте докле расту,
док ноћи једне, плаве, сјајне,
докле не клону у неком пласту.

Повлачим се у своју самоћу
тамо где су људи мога кова
тамо где се тешко живи ноћу
од тишине и опасних снова

Дигао сам руке од скандала
од прошлости и погрешних жеља
од лепоте извора свих зала
од љубави и од пријатеља

Повлачим се а остављам људе
у њиховој заблуди од злата
да ме нађу кад и њима буде
закуцала самоћа на врата.

Из рама света пробих се у таму
идем стазом оног од кога сам створен
одозго гледам на Србију саму
о страшној самоћи плетем метафоре
а биће још теже и биће још горе

Небо није плаво звезде бледо светле
то се слабе лампе с густим мраком боре
покрај мене вешци јашу своје метле
Србију помињу о Србима зборе
а биће још теже и биће још горе

Свим анђелима сломљена су крила
а ђаволи их муче, гоне, коре
тамо где је некад Божја правда била
сломљени анђели сад ђаволе дворе
а биће још теже и биће још горе

Душе светитеља мрак ко ватра жеже
зачуђене оним што ђаволи творе
земља је без Бога свет без равнотеже
свему што је свето ишчупан је корен
а биће још теже и биће још горе

Пишу Срби Књигу о милион мука
а никако књигу Небу да отворе
још путује Богу Дамјанова рука
и још мртва брани Лазареве дворе
а биће још теже и биће још горе

У сну и на јави над Србљима плутам
Чекајући зрачак свете српске зоре
По српским земљама дивна нејач лута
Све су српске земље везане у чворе
а биће још теже и биће још горе

Брана Црнчевић

Станиславу Винаверу

Зимска музика свира
Особино праха и кремена
Опроштај сна иза темена
Када ме покојем дирала

То време узме и остави
Ту горку шуму да се плави
Усред вечности на домаку
Нестварности птици и облаку

Прахптицо сунчевог урока
Скок од пепела и лет
Нек буду једини путоказ

За напор смисла и раст
Суштине у врлет
Када јој освану глас

Изговарам твоје име
у ноћној помрчини,
када се звезде спусте
да пију на месечини
и када спавају гране
са листовима скритим.
Тад осетим да тонем
у страсти и музици.
Сат сулуди што пева
часове који су били.

Изговарам твоје име
у овој ноћној тмини,
и име ми се тад твоје
даље нег' икад чини.
Даље од свих блиставих звезда,
болније од благе кише што киши.

Да ли ћу да те волим
као и онда? Шта скриви
жалосно срце моје?
Кад облак мре у висини
какав ме занос чека?
Чист, миран да л' ће бити?
Да ми се руке олистају
на сјајној месечини!

10. новембра 1919.

Кад се небо мути, не каже зашто,
Нити росна киша ради кога пада,
а срце моје да каже на што
Што оно само зна за се сада?

Ја зар да коме чувства изјавим?
Та пре ћу мртва да се утајим.

Скрива се земља под покров ноћи
Док звезда трепти на небу сјајна.
А завес срца зар треба поћи
Да снимим чувства и јавим тајна?

Нек туга, радост, у њем почива:
А тајну небу тек нек не открива.

У подне, или вече живота свога
потужи сваки на земљи овој.
И ја би гласа имала тога
Ко многи песник у песми својој;

Ал да ми судба зар буде јавна?
Та пре ће ме примит земља ме тавна.

Знам, као непознати у луку брод
залутала је моја душа у ове стране.
Знам да никоме овдне нисам род,
да је требало да живим у друге дане.

Знам да сам танки птичији глас
који се једва из даљине чује.
Знам да сам трошни биљке стас,
повијан ветровима олује.

Да нисам донела никакву нову вест,
да ништа велико свету нећу рећи,
да све су речи моје само исповест,
људска, тужна.

Али нико на земљи није као ја
разумео божје бесконачно дело,
нико толико шетао док месец сја
ни толико слушао лишће свело.

Нико није волео тако неке ситне створове
ни пространа небеска крила,
нико ослушкивао тако непобитне законе божије,
само сам ја била

становник шума и сапутник мрава,
знала потока и ветрова смер,
знала о чему сања ливадска трава
и шта осећа у грму скривена звер.

О знам, остаћу сасвим непозната
новом времену и новоме крају,
али мене познају сва небеска блага
облаци и бубе и шуме мене знају.

Потомству своме испричаће ласте
да сам пролеће песмом предсказивала
и да сам увек кад сутон порасте
на усамљеним стазама снивала.

Реке ће моју слику у сва мора разнети
и у сва језера незнана,
птице ће моју песму с младог бора певати
кад мене не буде једнога дана