Заједно, с пролећа оне се јаве
и то је најлепше чудо света:
хаљине, лаке, лепршаве -
и витке стабљике пољског цвета.

Заједно никну чудесно нежне,
кад злато сунца на земљу кане,
као пролећа - неизбежне,
ко мирис прашника - развејане.

Увек се чуде због једне тајне
и зато дрхте докле расту,
док ноћи једне, плаве, сјајне,
докле не клону у неком пласту.