у ноћној помрчини,
када се звезде спусте
да пију на месечини
и када спавају гране
са листовима скритим.
Тад осетим да тонем
у страсти и музици.
Сат сулуди што пева
часове који су били.
Изговарам твоје име
у овој ноћној тмини,
и име ми се тад твоје
даље нег' икад чини.
Даље од свих блиставих звезда,
болније од благе кише што киши.
Да ли ћу да те волим
као и онда? Шта скриви
жалосно срце моје?
Кад облак мре у висини
какав ме занос чека?
Чист, миран да л' ће бити?
Да ми се руке олистају
на сјајној месечини!
10. новембра 1919.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!