О кад бих могла само једном ја
некуда иза брегова
побећи од себе.

Сасвим сама и ведра
пројурила бих кроз шуме,
разгрнула ливади недра.
У живот бих се загњурила,
сваком бих руку пружала.

Са страшћу бих се пожурила:
да видим у животу како је,
душа нечија ако је
за радост створена.

Јер од рођења са мном,
ма куд се макла,
идем ја вечно суморна.

А мени се увек допадало:
кад су тице кроз ноћ летеле,
кад је лишће тихо опадало;
кад су сенке у сен слетале,
кад ме људи нису волели,
кад су ствари души сметале.

Одувек је једна ја слутила
коби, сузе и болове,
и радости моје све помутила.

Одувек ме слатко злостављала:
ни у шуми, ни у љубави, ни у раду
ни часка ме није остављала.

Знам, умрећу и остарићу;
а њу увек младу,
увек жедну болова
на земљи оставићу.