Будим је због сунца које објашњава себе биљкама
због неба разапетог између прстију
будим је због речи које пеку грло
волим је ушима
треба ићи до краја света и наћи росу на трави
будим је због далеких ствари које личе на ове
овде
због људи који без чела и имена пролазе улицом
због анонимних речи тргова будим је
због мануфактурних пејзажа јавних паркова
будим је због ове наше планете која ће можда
бити мина у раскрвављеном небу
због осмеха у камену другова заспалих између
две битке
када небо није било више велики кавез за птице
него аеродром
моја љубав пуна других је део зоре
будим је због зоре због љубави због себе због
других
будим је мада је то узалудније неголи дозивати
птицу заувек слетелу
Сигурно је рекла: нека ме тражи и види да ме
нема
та жена са рукама детета коју волим
то дете заспало не обрисавши сузе које будим
узалуд узалуд узалуд
узалуд је будим
јер ће се пробудити друкчија и нова
узалуд је будим
јер њена уста неће моћи да јој кажу
узалуд је будим
ти знаш вода протиче али не каже ништа
узалуд је будим
треба обећати изгубљеном имену нечије лице
у песку
ако није тако одсеците ми руке и претворите ме
у камен

Безбрижно и мило дете! Подигни витице своје!
Како си чупава страшно! Ах, твоје уснице рујне,
И страсно ватрено око, и груди свеже и бујне
                  Веселе око моје.

Додај ми златни пехар! Из очију твојих лане,
Ја читах страшну повест, које се многи још сећа:
Кад Бахус подиже војску на плодне индијске стране,
                 На земље мирисног цвећа,

У вихорима страсти, са дивљом, помамном виком,
Скакаше безумна војска од људи, жена и звери.
И древне индијске горе оглашаваху криком
                 Истока бујне кћери.

Циганче, тако ми Баха! И ја сам међ` њима био!
Но ти ми објасни сада: шта чиним ово, и гди сам?
Ја видим да сам пијан, иако – зашто бих крио? -

 1888.

Вратила си ми дане белих ружа,
Донела љубав искрену и чедну,
Да сањам, кад ми очи прошлост хтедну,
Румен, што жудно чар младости пружа.

И, пуне сунца, твоје очи пише
Бездан сазнања с усне пуне лажи,
Васкрснув нежност, која око влажи,
Јер даси Бога из твог недра бише.

У врт где леже испијене чаше
На ‘рпи цвећа и згажена грања,
Ти блесну сунце свесног осећања,
Да дани крина мађиски се збраше.

Кад у прах падне идол славом сливен,
Тужно зацвили логор оголео,
Признаћу тајом, сам у себи скривен,
Да сам те, више но што знаш, волео.

Јутрос у кошари, где сја, шушка
низ рогоза жућкастих и крутих,
седморо је оштенила кучка,
оштенила седморо је жутих.

До у сумрак грлила их нежно
и лизала низ длаку што руди,
и слив'о се млак сок неизбежно
из тих топлих материнских груди.

А увече, кад живина јури
да заузме мотке,ил прут јак,
изиш'о је тад домаћин тмур'и
и сву штенад потрп'о у џак.

А она је за трагом трчала,
стизала га, као кад уходе...
и дуго је, дуго је дрхтала
незамрзла површина воде.

При повратку вукућ' се по тмини
и лижући зној с бедара лених,
месец јој се над избом учини,
као једно од кучића њених.

Зурила је у свод плави, глатки,
завијала болно за својима,
а месец се котрљао танки
и скрио се за хум у пољима.

Немо, ко од милости ил' среће,
кад јој баце камичак низ брег,
пале су и њене очи псеће
као златни сјај звезда у снег.

На моме сутонском небу ти си попут облака
и твоја боја и облик су онакви какве желим.
Моја, моја си, жено усана сласних,
моји бескрајни снови у теби живе.

Светиљка душе моје руменилом ти боји ноге.
Моје опоро вино најслађе је на уснама твојим,
ох, жетелице моје сутонске песме,
како те ови самотни снови осећају мојом.

Моја си, моја, и ја кличем у поподневном
поветарцу, а ветар проноси мој удовички глас.
У дубини очију мојих ти ловиш, твој ноћни
поглед се зауставља попут воде твог отимања.

Заточеница си у мрежи моје музике, љубави моја,
а мреже музике моје као небо су широке.
На обали твојих тужних очију душа ми се рађа.
У твојим тужним очима почетак је земље снова.

Сумрак је био, мутно време
Јесени, кад се радо ћути;
Кад срца клону, уста неме,
И бесмислени чине пути.

И ко да општег, гробног хлада
Дах неизбежни свуда проби,
У твојој малој, драгој соби
Тишина нека чудна влада.

Напољу тешке кише пале,
У души сиво, као свагда;
А твоје очи од смарагда
Болно су лепим сјајем сјале.

У нелагодно вече ово
Ја раздраганим нисам пост'о;
Ти ниси рекла ништа ново:
Ми ништа нисмо рекли, просто.

Ал' док је хладан ветар них'о
Напољу голе гране црне,
Ти си, уз светлост која трне,
У моју душу ушла тихо,

Поносна, мирна као свагда,
А ипак тако витка, нежна,
Бледа и чиста - ружа снежна –
С очима својим од смарагда.

Свеже је и ведро, јутро, —
Ко почетак лепе приче;
И по грању, и по жбуњу
Нешто се буди и нешто се миче.

Трчаћемо по шуми свуде;
Ти ћеш причати пуно и живо!
Ја ћу те дирати много,
А неће ти бити криво.

Ал' после, бићемо тужни,
Јер знамо шта бити не сме.
Вече ће бити лепо —
К'о свршетак тужне песме.

Хтео бих да знадем љубим ли и сада —
И да добра нека светлост продре сени,
И тишину овог умиреног јада,
И падне на тамне путеве у мени.

Да знам од куд тишти на дну душе тајно
Неки мир што шуми, и песма што ћути,
Док, кô задње птице кроз вече бескрајно,
Очајно се журе закасли минути.

Нит што више желим и нити што хоћу,
Нит зна суза сама кô некад да лије,
Да туга нарасте, као река ноћу...
А све можда зато што љубим кô прије.

знам унапријед исход ове битке
мјесечина се стеже у омчу око грла
круг љубави
круг таме
букнуће у пожар вјечан
угљевља нема потом
само ће букнути ватра под трепавицама срца

обала је нестварна међа између нас и воде
свијест о логици и законима теже
гњила ријечи на језику
сушта и свевишња
не могу да те прозборим а јеси спасоносна

залуд се присјећам молитве
бесједа пророчанских
на стару рану привјенчавам млади калем
о сви су исходи исти сва врата маглена

Блажен био дан, месец и доба,
година и место предео и време,
кад су моје усне задрхтале неме,
а њене ме очи свезале ко роба.

И блажена нек је моја прва патња,
с којом ме беше љубав измучила,
и лук и стрела што ме оборила,
и ране што срцу моме посташе пратња.

И блажени нек су крици жудње веље,
с којим сам звао име чисто,
те обилне сузе, уздаси и жеље,

ко и бели папир на којему сада
стичем себи славу: и мис'о ми, исто
што је само њена, што њој само спада.

Тражи се, по сваку цену се мора наћи
једна изгубљена љубав
која је стечена у младе дане
коју су одвезле далеке лађе
а успомена је толико драга
да за њом бол подмукли тишти
и суза (реквизит стари)
ипак из срца кане
дајем колико се иште
ако се само нађе

Чинили смо то испред огледала;
и на сунцу; и у тами;
и у води; и у трави, високој.

Чинили смо то у част човека;
у част звери; част Бога.
Али они нису хтели да уче од нас,
све им је одавно познато.

Чинили смо то са маштом и у боји,
окршај смеђих и риђих маља,
тешке услишавајуће вежбе.
Чинили смо то као точкови и света бића,
са возачком вештином пророка.
Чинили смо то са шест крила
и шест ногу.

Али небо
беше тврдо над нама,
као летња земља под нама.

Једном бих речју да их опишем:
какви?
Узимам речи просте, крадем из речника
мерим, вагам, изучавам –
Ниједна никад
није права.

Свака најодважнија – страшљива,
свака најпогрднија – пуна светости.
Свака најокрутнија – одвећ милостива,
свака омразе пуна – с премало јарости.

Та реч мора бити као вулкан,
нек бије, кида, руши,
ко страхотни гнев божји,
ко мржња нек се пуши.

Хоћу ту једну реч, саму,
крвљу натопљену:
нек ко зид око губилишта
прими у себе сваку заједничку јаму.
Нек опише јаче но ишта
ко беху они – шта им се спремало.
Јер оно чим слух ми дише,
јер оно што се пише –
све је премало.
Премало.

Немоћан је говор наш,
звук изненадан – убог.
Тражим с напором мисли,
тражим ту реч баш –
ал пронаћи не могу.
Не могу.

Та погледај ме - не криј очи своје
нек љубављу се из мог ока хране;
она је слика те лепоте твоје
што к'о одблесак у мом уму гране.

Та прозбори ми - твој је глас к'о јека
из срца мога, па ухо ми чује
да већ ме љубиш. К'о госпа си нека
што пред огледалом снове снује.

О своме лицу које у те гледа.
Ја црпем живот док те оком пратим,
а слатко то је. О, како си нежна
кад жалиш мене што толико патим.

1815.