На моме сутонском небу ти си попут облака
и твоја боја и облик су онакви какве желим.
Моја, моја си, жено усана сласних,
моји бескрајни снови у теби живе.

Светиљка душе моје руменилом ти боји ноге.
Моје опоро вино најслађе је на уснама твојим,
ох, жетелице моје сутонске песме,
како те ови самотни снови осећају мојом.

Моја си, моја, и ја кличем у поподневном
поветарцу, а ветар проноси мој удовички глас.
У дубини очију мојих ти ловиш, твој ноћни
поглед се зауставља попут воде твог отимања.

Заточеница си у мрежи моје музике, љубави моја,
а мреже музике моје као небо су широке.
На обали твојих тужних очију душа ми се рађа.
У твојим тужним очима почетак је земље снова.