Сумрак је био, мутно време
Јесени, кад се радо ћути;
Кад срца клону, уста неме,
И бесмислени чине пути.
И ко да општег, гробног хлада
Дах неизбежни свуда проби,
У твојој малој, драгој соби
Тишина нека чудна влада.
Напољу тешке кише пале,
У души сиво, као свагда;
А твоје очи од смарагда
Болно су лепим сјајем сјале.
У нелагодно вече ово
Ја раздраганим нисам пост'о;
Ти ниси рекла ништа ново:
Ми ништа нисмо рекли, просто.
Ал' док је хладан ветар них'о
Напољу голе гране црне,
Ти си, уз светлост која трне,
У моју душу ушла тихо,
Поносна, мирна као свагда,
А ипак тако витка, нежна,
Бледа и чиста - ружа снежна –
С очима својим од смарагда.
Јесени, кад се радо ћути;
Кад срца клону, уста неме,
И бесмислени чине пути.
И ко да општег, гробног хлада
Дах неизбежни свуда проби,
У твојој малој, драгој соби
Тишина нека чудна влада.
Напољу тешке кише пале,
У души сиво, као свагда;
А твоје очи од смарагда
Болно су лепим сјајем сјале.
У нелагодно вече ово
Ја раздраганим нисам пост'о;
Ти ниси рекла ништа ново:
Ми ништа нисмо рекли, просто.
Ал' док је хладан ветар них'о
Напољу голе гране црне,
Ти си, уз светлост која трне,
У моју душу ушла тихо,
Поносна, мирна као свагда,
А ипак тако витка, нежна,
Бледа и чиста - ружа снежна –
С очима својим од смарагда.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!