уторак, 28. фебруар 2012.

Војислав Илић: ЦИГАНЧЕ



Безбрижно и мило дете! Подигни витице своје!
Како си чупава страшно! Ах, твоје уснице рујне,
И страсно ватрено око, и груди свеже и бујне
                  Веселе око моје.

Додај ми златни пехар! Из очију твојих лане,
Ја читах страшну повест, које се многи још сећа:
Кад Бахус подиже војску на плодне индијске стране,
                 На земље мирисног цвећа,

У вихорима страсти, са дивљом, помамном виком,
Скакаше безумна војска од људи, жена и звери.
И древне индијске горе оглашаваху криком
                 Истока бујне кћери.

Циганче, тако ми Баха! И ја сам међ` њима био!
Но ти ми објасни сада: шта чиним ово, и гди сам?
Ја видим да сам пијан, иако – зашто бих крио? -
                 Дирнуо пехар нисам.
 1888.

1 коментар:

  1. Milorad Predojevic, prof. u penziji,

    E, moj Vojislave, da li znas koliko si moderniji i Tvoje CIGANCE od ovoga iznad tebe (Miljkovica i njegovog uzaludnog budjenja)?! Znas li kako su tvoje metafore smislene a njegove besmislene, a kada si Ti pisao a kada on.! Sto nista ne nauci od tebe? Da li se, Veliki Pesnice, prevrces u grobu ili se smejes i njemu i ovima sto ga stavljaju gde god stignu i jos mu se dive. Znaju li oni da ne bese Tebe gde bi nam poezija bila?

    ОдговориИзбриши



Можда вас ово занима

Пратиоци сајта