Једном бих речју да их опишем:
какви?
Узимам речи просте, крадем из речника
мерим, вагам, изучавам –
Ниједна никад
није права.

Свака најодважнија – страшљива,
свака најпогрднија – пуна светости.
Свака најокрутнија – одвећ милостива,
свака омразе пуна – с премало јарости.

Та реч мора бити као вулкан,
нек бије, кида, руши,
ко страхотни гнев божји,
ко мржња нек се пуши.

Хоћу ту једну реч, саму,
крвљу натопљену:
нек ко зид око губилишта
прими у себе сваку заједничку јаму.
Нек опише јаче но ишта
ко беху они – шта им се спремало.
Јер оно чим слух ми дише,
јер оно што се пише –
све је премало.
Премало.

Немоћан је говор наш,
звук изненадан – убог.
Тражим с напором мисли,
тражим ту реч баш –
ал пронаћи не могу.
Не могу.