Не гледај тако, у љутњи не мршти се
Ја сам твоја љубљена, ја сам твоја
Нити пастирка, нити краљица,
Чак ни монахиња - богомољка

У овој сивој сам хаљини од траља
У ципелама излизаних потпетица
Али, као и пре, дајем врућ загрљај
И страх носим у великим зеницама

Писмо моје не цепај, мили
Не плачи због лажи истинске
И добро га, на само дно, скриј
На дно своје торбе сиротињске.

Тугу не можеш описати.
Она је поплава која носи све пред собом
подрива куће,
рије насипе,
ваља брегове.
Човек је премлаћено псето ником потребно.
Мрзим тугу.
Тугу не можеш изразити.
Она је пожар који тиња годинама
и букне,
очас плану шуме,
нестану градови.
Човек је васељенски леш који нико
не може познати.
Мрзим тугу.
Тугу не можеш судити.
Она је увек камен о врату дављеника
занавек везан.
Смирај је само на дну
које се измерити не да.
Човек - пламен
враћа се у камен.
Мрзим тугу.

Моје песме
стидљиво куцају на твоја врата
да се пред тобом поклоне:
хоћеш ли ми отворити?

Моје песме имају
звук свиле попут шуштања
твоје хаљине у предворју

Моје песме миришу
као љупки зумбул
у твом врту.

Моје су песме у боју
крви одевене,
у боју хаљине твоје
шуштаве и сјајне.

Моје најлепше песме
блистају,
оне су као ти!

Пред вратима стоје
да ти се поклоне:
хоћеш ли ми отворити?

Трошност, у којој догоревам
Са ћутањем посматраш клетим
Ти си – каменит, а ја певам.
Ти си – споменик, а ја летим.

И најлепши је мај процвали -
Ништаван пред вечношћу сваком.
Али ја сам птица – и не жали
Што подлежем закону лаком.

Ја снивам, будан, мало, тихо место
ту мала кућа, мала - али моја,
у трави, сниска, старинскога кроја
руменог сунца зрак последњи нест'о
живота древног дах последњи прест'о…
на трави, после умора и зноја,
ја седим, срећан; покрај мене моја
малена драга, а међ нама место
где наше дете скакуће и цупка,
час тату свога за бркове чупа
час сечну траву; бере мами цвеће
aл' тад, глас један, као прасак грома
у свести јекне: ”то је слика дома
што никад, никад, никад бити неће.

Има у души мојој ожиљак
који само у сну боли.
Дању се смејем и не осећам га,
ноћу нејасно
тишти хладноћом
успомене на неку смрт.

И не знам од ког бола је остао,
и да ли је то било јутро
или сутон кад се урезао у моју душу.
И често се бојим:
можда он није траг прошлости,
можда је
тамна слутња на нешто болно
што душу очекује.

Мазга краљ и ја
Умрећемо сутра
Мазга од глади
Краљ од досаде
Ја од љубави

Парче креде
На табли дана
Пише наша имена
Ветар у јабланима
Зове нас по имену
Мазга човек краљ

Сунце Црне Крпе
Већ нам је избрисало имена
Свежа вода из травњака
Песак из пешчаника
Ружа из црвеног ружичњака
Пут од куће до школе

Мазга краљ и ја
Умрећемо сутра
Мазга од глади
Краљ од досаде
А ја од љубави
У месецу мају
Живот је трешња
Смрт коштица
Љубав трешњино дрво.

К. Б.

Срео сам вас - све је било
У мртвом срцу опет живо
Сећање кад све се златило
А срцу топло неизрециво.

Као кад позних јесени
У неки дан, понеки час
Одједном пролеће зазелени
И затрепери све око нас

Сав духом обавијен тако
Тих година духовне пуноће
И заборављене радости лако
Лепоту лица гледах из самоће

Како после вековне муке
Да погледам вас у овом сну
Јер сад у вама чујем звуке
Као да никад не бејах на дну

Сад ни сећања немам више
Сад ми живот почиње поново
Очарана вама душа опет дише
Јер у њој је љубав ово.

• Са руског препевао Анђелко Заблаћански

Боже, ја немам коме рећи!
Па гњавим кад невоља крене.
Ја сама - заборавих Тебе,
А Ти - јел се сетиш мене?

Не дођох због себе довде
Дробни ме терет не мучи!
Царско ти приносим срце
што немам снаге га вући.

Срце што у своме носим
чија ме слама тежина
- чудно - и теже - кад оде
Јел за Те страшна празнина?

Неко песму весело певуши,
Далеко је, далеко од мене.
И ја хоћу ту песму у души,
Ал' не дају груди разбијене.

Узалудно душа за њом жуди,
У грудима тражи сличне звуке,
Зато што су и снагу и груди
Изнуриле невоља и муке.

Одвећ рано мисли ми полећу
Ка сновима земље идеала.
Рано почех да ропћем на срећу
И мислим шта прошлост ми је дала.

Рано душом, страсно, узаврело,
Тражих себе у дане суморне,
Па не могу да певам весело,
Немам снаге, груди су уморне.