недеља, 15. мај 2011.

Велимир Рајић: МОЈ САН



Ја снивам, будан, мало, тихо место
ту мала кућа, мала - али моја,
у трави, сниска, старинскога кроја
руменог сунца зрак последњи нест'о
живота древног дах последњи прест'о…
на трави, после умора и зноја,
ја седим, срећан; покрај мене моја
малена драга, а међ нама место
где наше дете скакуће и цупка,
час тату свога за бркове чупа
час сечну траву; бере мами цвеће
aл' тад, глас један, као прасак грома
у свести јекне: ”то је слика дома
што никад, никад, никад бити неће.

2 коментара:



Можда вас ово занима

Пратиоци сајта