Гледаш, је ли, мога коња,
Господару стари?
Не знаш је ли коњ ил' птица
Ластавица?
Скидај наочари —
Не можеш се нагледати,
Већ хајде пазари!
Ти још питаш за Путаља
Да ли ваља!
Немај бриге!
Да не ваља, не би био
Он код Циге,
Не можеш га у царевој
Наћи штали —
Само Цига што не уме
Да га хвали.
Да га поспе сувим златом
Ко не штеди,
Још и онда један дукат
Више вреди.
Ако имаш, једе сено,
зоб и сламу,
Ако немаш, он не иште,
Не треба му.
Немој да му гледаш зубе,
Мој голубе,
Ни ја му их нисам гледо,
Немој ни ти —
Тај не може остарити.
— Што га дуже тераш, куме,
Све је млађи,
Па де сад му
Пара нађи!
А што питаш: хоће л' моћи
Какав јендек да прескочи,
Јендек, јендек — какав јендек!
Тај се није још родио
Кој' он није прескочио —
Прескочи га тако лако
Као да је пиле неко,
И то уздуж, не попреко.

Ја га јашем без седла —
Седласта му леђа.
— За пасош га не питај,
Јер — то њега вређа.
Иди, куме, иди, иди —
Још ме питаш: како види?
То је да се приповеда:
Види остраг ко и спреда,
Види ноћу ко на дану,
А на дану ко у ноћи —
Такве су му очи.
А што питаш, мој пријане,
Има л' мане —
па зато га и продајем,
Мој пријане,
Јербо нема мане —
Такви коњи нису за нас,
за Цигане.
А брзина каква му је?
Малко ј' бржи од олује.
Сад ћеш чути,
Казаћу ти:
Једном сам се из Ердута
Враћо с пута.
Мада нас је пљусак вијо,
Он се није уморио.
Муња севне, а он рже —
Пљусак брзо, а он брже;
Пљусак пишман на мог хата,
Па га хвата,
А Путаљ га преко гледа,
Па се не да.
Пљусак лети да полије —
Тек што није!
Кад стигосмо под шатора,
У цигански дворац леп,
На мом коњу све је суво,
Покисо му само
— Реп.

Кад облаци сумње нечујно прелете

Пођем кроз траве до најближе падине.
Пронађем обли камен, седнем, па ћутим.
Тако је добро бити сам: у даљини неко чека.
Загледам се у сунце и полако жутим.
(У глави додам:
Испод ногу се играју рибе, тече река.)
Тако је добро бити сам:
У замршеном корову иза камена
Две птице се хладе од сунца.
Две мале птице!
Једна прхне у сунце и сенком ми ишара лице.
Другу зовем да ми слети на рамена.
Тако је добро бити сам: неко те воли.
Потрчиш пет корака и станеш као камен.
Прав, висок, испод сунца: ти личиш једино тополи!
Стојим.
Тако је добро бити сам: у даљим неко чека.
Испод ногу се играју рибе, тече река.

Живели смо
Да бисмо у једном дану
Препешачили све путеве просечене
Након рађања
У једном дану смо обгрлили
Шуме нашег века и побрали
Цвркуте птица не осетивши грех
За тај дан смо се калили
На усијаној земљи
За тај дан смо
Испраћали погледом све реке света
До њиховог увира

У бесмртном огледалу твоме,
у сневаном, смртном, најсмртнијем,
ноћ огњена проходала,
ноћ детиња заплакала.

Ја се смешим. Ти се смешиш.
Смешимо се: тихо прође свет.

Воће цвета на паркету овог лета.
Моја радост – твоја сета;
ходаш, сањаш свуноћ, огледало моје.
На прстима, ево, да ти кажем мудру лудост:
Тиче ме се, дотиче се, баш ме брига,
ја сам твоја страст.

Ти нудиш у пролеће небу моме.
Зар рибизле и на Сунцу?
Понела си к'о одежду
на леђима бесповратност, неумитност безутешну:

У смртнијем огледалу твоме,
у најбељем огледалу смртном
пурпур ноћи занемео.

Ја се смешим. Ти се смешиш.
Смешимо се: тихо прође свет.

Ове пјесме то нисам ја, иако сам их ја написао
Ови јауци, то нисам ја, премда сам их збиља уздисао.
Мој прави живот, ја сам само дисао.

Била поноћ нема, глува,

Своју снагу препознаћеш по томе
колико си у стању
да издржиш самоћу.

Џиновске звезде самују
на ивицама свемира.
Ситне и збуњене
сабијају се у галаксије.

Семе секвоје бира чистине
са много сунца, урагана и ваздуха.
Семе папрати завлачи се у прашуме.

Орао никад није имао потребу
да се упозна са неким другим орлом.
Мрави су измислили народе.

Своју снагу препознаћеш по томе
колико си у стању
да пребродиш тренутак,
јер тренутак је тежи
и страшнији и дужи
од времена и вечности.

Столећа те дигла разапетог.

Овог пута ме пустите

• Препев: Радоје Татић

Кад немамо шта да поделимо
на дан великог путовања
осим велике љубави
као што је наша

Кад имамо само љубав
ти и ја, љубав моја од радости блиста
сваки сат, сваки дан

Кад немамо никакво друго богатство
да испунимо обећања
већ само љубав
и вечно веровање у њу

Кад имамо само љубав
да остваримо чуда
и прекријемо сунцем
ружноћу предграђа

Кад имамо само љубав
као једини разлог
као једину песму
као једини спас

Кад имамо само љубав
да сиромахе и пробисвете
оденемо зором
у свилене огртаче

Кад попут безазленог трубадура
нудимо само љубав -
у молитви да бисмо ублажили
људске невоље

Кад имамо само љубав
да поклонимо онима
којима је једини смисао борбе
тражење светлости

Кад имамо само љубав
да трасирамо пут
и победимо судбину
на сваком раскршћу

Кад имамо само љубав
за преговор с топовима
и ништа осим песме
да надгласамо бубањ

Тада ћемо, иако немамо ништа
осим снаге да волимо
стећи пријатељство
целога света.

Болни, али зачудо драги мени су дани,

Моја сумња страсна, и светла, и плодна,
Моје друго биће и други вид; јетка,
Брани коју чашу да испијем до дна,
И да коју срећу познам до свршетка.

Моје срце држи прстима од леда,
И мој дух напаја кајањем без мере;
Мој поглед у небо да очајно гледа,
Да мрзим без снаге и љубим без вере.

Но она обасја мој ум обеснажен,
И даде мом духу, слабом као сламка,
Сто крупних очију, да озарен, блажен,
Мине сваки понор и зна где је замка.

И да је доброта, одрицање; и да
У заклетви има издајства и срама;
И у победама пораза и стида;
Ниске безбожности у свим молитвама.

И у чистој вери, празноверја; да је
Љубав себичнија него наше злоће;
И колико лажи наше сузе таје,
И мрачних завера замукле самоће.

Тако ослобођен и себе и других,
Гледам како пада и последња уза...
И горд сам у часу искушења дугих
Што бар не зајецам кад ми пође суза.

Био сам сиромах, а ти трска бела
у подне језера где само звезда врела
долази да се окупа од мрака.
Вид ми се мутио од звоњаве зрака,
а горео сам у болу Прометеја:
деца у крви мојој смрзнуће се без крова
на овој обали пуној топлих леја!
Био сам сиромах, а ти трска бела
зато сам те жео, све изнова,
деци за кров.


2. 7. 1967.

Та свађа врабаца тамо испод крова, 
пун месечев лук, звездано небо ноћно
и гласно брујање веселих листова
прикрили су земље јецање немоћно.

Онда ти дође, сетних усана рујних,
и дођоше с тобом сузе целог света,
с њима сви јади лађа му олујних,
и сви јади већ прохујалих му лета.

Сад кроз рат врабаца тамо испод крова
и кроз беле звезде, млечно небо ноћно,
и појање гласно немирних листова,
пролама се земље јецање немоћно.

Хтела бих да те волим
више него што могу
Окренута од света –
без времена и простора –
бити урезана у твом одразу.
У тескоби постојања,
хтела бих
да свест уроним
у твоје спокојство
ослобађајући се сваке сузе
коју ипак морам исплакати
на страшној граници
измишљеног односа.

Боже, душа ми за пролазним благом не жуди,

Јесени моја, поздрављам те!... Ходи,

Хоћу само да те волим
Олуја испуњава долину
Једна риба реку.

Створих те по мери своје самоће
Читав свет да се сакријемо
Дане и ноћи да бисмо се разумели.

Да ништа више не видим у твојим очима
Осим онога што мислим о теби
И о једном свету налик на твој лик.

И о данима и ноћима
Управљеним твојим веђама.