Кад облаци сумње нечујно прелете
Твојим умним челом, или уздах пирне
Са усана ледних — сенка тамне сете
Овлада у мени и душу ми дирне.
Када чедан осмех, моје дивно дете,
На твоме умилном лицу затрепери,
Као сјај у ноћи далеке планете,
Мој се дух озари у нади и вери.
Када светла суза с твог бисерног ока
У немиле дане кришом тужно кане,
У свету порока, мржње, зла дубока, —
У моме се срцу отварају ране.
Али увек, када бол ил’ радост стиже,
Кад нас срећа мами ил’ нас се јад косн’о,
Ми смо, с дана у дан, једно другом ближе
Неотступно, стално, јаче судбоносно.
Пред нама су биле вера и лепота
У свом спасоносном, тајанственом сјају,
И прешли смо стазу немирног живота
У присном, и страсном, топлом загрљају.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!