Болни, али зачудо драги мени су дани,
када опазим да људи су ми туђи,
неискреношћу зазидани од мене
као тврдом кулом,
те бежим у шуме и у душу биља
роним неким новим, у осамљености
рођеним чулом;
када радије од пријатељске шаке,
милујем дрвета каквога нежни,
румени прут;
и бежећи са топлог, сестринског крила,
да ми је да магле далеке лагани
дохватим скут.
Дани кад жиже истина ми се чине
варљиви пламичци из бајке што маме
са правих стаза;
а верујем страсно у оно што какав шум
скривених у ноћи грана једино
тек мени каза;
када не разумем ни себе; а жудно
као врачара у загонетни гледам
природе длан;
кад осетим да живот у дну није леп
и страсно сва се уживим у какав
пролазни сан.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!