20 фебруар 2013

Десимир Благојевић‎: ПАНИКА ВИДАРИЦА



У бесмртном огледалу твоме,
у сневаном, смртном, најсмртнијем,
ноћ огњена проходала,
ноћ детиња заплакала.

Ја се смешим. Ти се смешиш.
Смешимо се: тихо прође свет.

Воће цвета на паркету овог лета.
Моја радост – твоја сета;
ходаш, сањаш свуноћ, огледало моје.
На прстима, ево, да ти кажем мудру лудост:
Тиче ме се, дотиче се, баш ме брига,
ја сам твоја страст.

Ти нудиш у пролеће небу моме.
Зар рибизле и на Сунцу?
Понела си к'о одежду
на леђима бесповратност, неумитност безутешну:

У смртнијем огледалу твоме,
у најбељем огледалу смртном
пурпур ноћи занемео.

Ја се смешим. Ти се смешиш.
Смешимо се: тихо прође свет.

Нема коментара:

Постави коментар

Све што напишете је слика вашег образа!