од свега што се збило и што није,
он иде тихо, корак по корак,
улицом – ко рубом провалије.
Мало шта види и мало шта чује
сем грозну јеку свога штапа,
како му корак заглушује
– како га с тишином неком стапа.
Кад сједне на клупу да завара
ту збиљу коју штап одзвања,
људи помисле – он одмара,
људи помисле – старац сања.
