1.12.20.

30 децембар 2020

Никола Дреновац – ДОЗРЕЛЕ ВЛАТИ

Знаш ли за жубор вода, чежњу јабланова и сан папрати,
За немушту љубав звериња у овим зеленим тишинама?
Знаш ли за бол полуделих птица и стрепњу дозрелих влати,
Што шуморе шапатом слутње у ваздуху и у нама?

Знаш ли да сваку тугу скривено носим и до сржи доживим?
Бар да сам румен облак што плови и дажди где хоће!
Знаш ли да једна је срећа у овим свитањима сивим –
Смирење у травама и љубав под плавим крилима самоће.

Осећам да има смисла чекање нечег што никад неће доћи,
Ал што даје лепоту патњи и после свршетка снове злати.
Ништа не реци. Склопи очи и слушај: у нама ове ноћи
Шуморе шапатом слутње и стрепе дозреле влати…

Прочитајте више >>

Раде Томић – КОНАЧИШТА

Раде Томић , Српска поезија

Државо моја без цара и господара

Ливадо у којој ходају јежеви и змије

Једна недоречена једна бесплодна птица

Гнездо у мојој папрати вије

И сан се мој стропоштава у воду

Где ласте пролећне плету венце

Хиљаде риба хоће да оду

У далеке топле зденце

И да ту под топлим прстима маја

Свицима омамљене зрију влати

Моја земљана кућа моја одаја

Што се далеко звездама злати

Врати ме брегу врати ме бедему

Иза којег се невреме спрема

Јеленима раковима свему

Где ме је било и где ме нема

Прочитајте више >>

Александар Вучо – ХУМОР ЗАСПАЛО

Александар Вучо , Српска поезија

Сву ноћ кроз уста улице

Цурила спаваћа кафа

Сву ноћ се у постељи немира

Под обрвом крваве тамнице

На пантерским рукама бабице

Порађала трула жирафа

Једно је дете у воску

Најнижег варошког рафа

Глодало бачену коску

Једно би дете могло

(Када би само смело)

Да закоље читаво село

Сву ноћ сам под скутом станице

Са плућима од беле хартије

Чекао закуску срца...

Једно је дрво на друму

Крвљу која из очију штрца

Чувало ужасну шуму

На ледено лењим минама

На песници ледено лењих пожара

Једно би дрво на друму

Могло (када би хтело)

Да запали читаву шуму

Прочитајте више >>

29 децембар 2020

Борис Пастернак – ЗИМСКО НЕБО

Борис Пастернак , Руска поезија

Винут из дима као целац суви

Звездани поток посукља у ништа.

Клупко клизача изврнуто увис,

Куца се са звонком ноћи клизалиште.

Клизачу, ступај ређе, ређе, ређе,

У трку сеци, спутај краке дуге.

На окрету се уреже ко сазвежђе

У небо Норвешке шкрипање сличуге.

Ваздух ко гвожђе за ноћ је прибијен.

О клизачи! Тамо никога не брине

Што је, ко орбите наочарке змије,

На земљи ноћ, и ко кост домине;

Што као језик пса птичара суста

Месец уз копчу смрзнут; што су свима,

Ко фалсификаторима, наливена уста

Лавином леда што дух обузима.

•Превео с руског Милорад Живанчевић

Прочитајте више >>

28 децембар 2020

Варлам Шаламов – ***

Варлам Шаламов , Руска поезија

Позвати, позвати глуво доба ноћи –

И оно ће доћи.

Своме ближњему позавидети,

И он ће умрети.

Са руског превео Дејан Михаиловић

Прочитајте више >>

18 децембар 2020

Осип Мандељштам – ***

Осип Мандељштам , Руска поезија

Неком је зима – арак и пунч плавооки,

Неком – миришљаво је са циметом вино,

Неком – наредбе слане звијезда прежестоких

Дано је да пренесе на огњиште димно.

Измета да је мало топлог кокошјега

И само мало тупе топлине овчије:

За живот све ћу дат – тако ми треба њега –

Могла би шибица сумпорна да ме згрије.

Гледај: у мојој руци само врч од глине,

И цврчање се звијезда слабог слуха косне,

Али жутило траве, пјешчане топлине,

Мораш завољети кроз длачице жалосне.

Глади ту вуну тихо и сламу полијежи,

Гладујућ као јабука у рогожини,

И разњежено страном бесмислено тежи,

Стрпљиво чекај пипајућ у празнини.

Нек пружају на снијегу уротници корак

Као оваца стадо на лом крхког леда,

Неком је зима – пелен и грк дим за конак,

А неком – оштра сол је свечаних увреда.

О, да је фењер на дугачком штапу дићи,

Па са псом ићи испод те звјездане соли,

И са пијетлом у ћупу до гатаре стићи.

А очи гризе бијели, бијели снег до боли.

•Превод с руског Фикрет Цацан

Прочитајте више >>

12 децембар 2020

Марио де Андраде – МОЈОЈ ДУШИ СЕ ЖУРИ

Марио де Андраде , Светска поезија

Рачунао сам своје године

и открио да ми је остало мање времена за живот

од оног који сам проживео досад.

Осећам се као дете које је добило кутију слаткиша,

прве је појело са задовољством,

али кад је видело да их је остало још мало,

почело их је јести са посебном пажњом

и уживати у сваком залогају.

Немам више времена

за бесконачне конференције у којима се говори

о статутима, правилима, процедурама

и унутрашњим одредбама,

знајући да ништа од тога неће бити постигнуто.

Немам више времена

да подносим апсурдне људе који,

упркос поодмаклим годинама,

још нису одрасли.

Немам више времена

да се борим са неоствареним.

Не желим да будем на скуповима

где се его надувава.

Не могу да трпим манипулаторе

и опортунисте.

Нервирају ме завидни људи

који покушавају да дискредитују способне

да би освојили њихове позиције,

таленте и достигнућа.

Моје време је прекратко

да бих расправљао о насловима.

Желим садржај, супстанцу,

мојој души се жури.

Није остало

још пуно слаткиша у кутији.

Желим да проведем живот

са људима које краси истинска човечност.

Људима, који умеју да се смеју

властитим грешкама.

Људима који разумеју своје предодређење

и не крију се од својих дужности.

Онима који бране људско достојанство

и желе само да буду на страни истине,

правде и праведности.

То је оно што живот чини вредним живљења.

Желим да будем окружен људима

који знају како да додирну срце других људи.

Људима које су тешки ударци у животу

научили да одрасту

и сачувају нежне додире душе.

Да, жури ми се.

Жури ми се да живим тим интензитетом

коју само зрелост може дати.

Не желим узалуд да потрошим

више ни један слаткиш који ми је преостао.

Сигуран сам да су још слађи

од оних које сам већ појео.

Мој циљ је доћи до краја у миру са собом,

са мојим ближњима и мојом савешћу.

Имамо два живота

и онај други почиње у тренутку

кад схватиш да је живот само један.

Прочитајте више >>

11 децембар 2020

Томас Транстремер – ШЕСТ ЗИМА

Светска поезија , Томас Транстремер

1.
У том црном хотелу једно дете спава.
А напољу: ноћ зимска
у којој се врте разрогачене коцкице.

2.
Елита покојника скаменила се
на Катаринином гробљу
где дрхће ветар у свом оклопу са Свалбарда.

3.
Једне ратне зиме док лежах болестан
некаква огромна леденица нарастала је крај прозора.
Сусед и харпун, сећање неразјашњиво.

4.
С ивице крова лед виси.
Леденице: обрнута готика.
Марва апстрактна, стаклена вимена.

5.
Празан вагон на споредном колосеку.
Непокретан. Хералдички.
С путовањима под канџама својим.

6.
Вечерас снежна вејавица, месечина.
Медуза месечине лично
ту пред нама лебди. Осмеси наши
на путу према кући. Зачарана алеја.

•Превео са шведског Мома Димић

Прочитајте више >>