петак, 28. фебруар 2020.

Бранко Миљковић – ГРОБ НА ЛОВЋЕНУ

Али не, то још увек није време.
То је једно место
које препознајем у простору.

Мртве су горе одакле та реч дође.
Сфинго с птицом лажљивом уместо лица које свлада
тајна иза слепе маске. Рођење је једина нада.
Видим смеле мостове преко којих нема ко да прође.
Спавај ти и твоја судбина претворена у брдо, крута
где провејава смрт и љубав не спасава.
Дан и ноћ си помирио у својој смрти што нас обасјава.
Тај сан је у ноћи продужетак дана и пута.
Шта си птица или глас који лута
под дивљим небом где те песма оставила самог
на врху Ловћена с челом пуним сунца, тамо
где не постоји време, где једна светлост жута
негде у висини чува отисак твога лица.
Човече тајно феникс је једина истинска птица.

четвртак, 27. фебруар 2020.

Иван Франко – НИШТА НЕ ТАЈИХ


Ништа не тајих ја пред тобом,
Кунем се истином и богом!
У свему искрена сам била,
Ал нас зла судба уништила.
Све сто учини љубав права,
Она је злобно извртала;
Што је искреност говорила,
Она је у лаж претворила –
Све док нас није раздвојила.

Мислиш ли да нисам патила 
Када сам се с другима дружила?
Да самотна нисам тужила
И сузе проливала – сатима?
Ништа не тајих, ал тајна је
У склопу који сам живот даје –
Стазе нам она разлучила,
Душе нам она измучила,
И о љубави одлучила.

1880.

уторак, 25. фебруар 2020.

Ален Боске – ПЕСНИЧКА

Моје прво зло је бити написано,
твоја трагедија то је бити у стиху.
Мој сонет продаје своје беле роде
да те купи отворених очију,
потом поново настањује једном сликом
твоје празно колено, и узима к срцу
твоје несмотрености дивље гуске.
Дете пророк или лажни творац,
ја се покоравам тој старој драми:
уместо једне речи с троструким окретањем
ти си ми дала један калиграм
који лови љубавне речи.
Твоје једино извињење јесте самоубиство
твојих дојки: опора поука
за моје самогласнике који су решили
да напусте ту песму.

Препевао Бранко Миљковић

четвртак, 20. фебруар 2020.

Новица Тадић – НОЋ СА ЂАВОЛОМ


На мене се навадио ђаво
Па од њега
Не могу да заспим

Охоле мисли
У главу ми убацује

Ја сам човек
Ретке доброте
Сам себи говорим

Скроман сам
Љубазан
Одан и побожан

Не лажи толико
Оте се врагу
Из тамног угла собе

Новица Тадић – Ту сам, у тами (Архипелаг, Београд, 2011)

уторак, 18. фебруар 2020.

Вилијам Батлер Јејтс – ЛЕДА И ЛАБУД


Одједном удар, моћних крила шум,
над њом, збуњеном, неко за њом жуди –
канxе о бедра, а о врату кљун,
грудима стишће немоћне јој груди.

Плашљивим прстом како отерати
с бедара слабих терет што се даје?
Како кроз бели вијор да не схвати
тело туђега срца откуцаје?

У том дрхтају зачет је рат, стење
у паду, огањ, смрт Агамемнонова.
Да л откри јој та страст, та жуд, та сила,

да је постала стециште и врење
суровости, и нежности, и снова,
већих за сваки нови замах крила?

четвртак, 13. фебруар 2020.

Скендер Куленовић – СТОЈАНКА МАЈКА КНЕЖОПОЉКА

(Зове на освету тражећи синове Срђана, Мрђана и Млађена што погинуше у фашистичкој офанзиви)

Сватри сте ми на сиси ћапћала - јој, благодатно
сунце кнешпољско! -
светројици повијала ножице сам румене
у бијеле повоје ланене,
светројици сам прала јутрење топле пелене ...
Јооој,
Срђане,
Мрђане,
Млађене,
јој, три года у мом вијеку,
три првине у мом млијеку,
три саћа тешка,
силовита,
што их утроба моја изврца,
јој, росни тролисни струче дјетелине кнешпољске,
што процва испод мога срца!
Јооој,
три года српска у мом вијеку,
три Обилића у мом млијеку,
јој, Срђане-Ђурђевдане,
јој, Мрђане-Митровдане,
јој, Млађене-Илиндане:
Козара извила три бора под облак,
Стојанка подигла три сина под барјак!
Јооој,
гдје сте,
Срђане,
Мрђане,
Млађене,
Јооој,
гдје сте,
три илинске пушке прве,
три сузе моје задње:
Хоће мајка мртве да вас изљуби
па седам равних реди
- што Кнешпоље изроваше погани нерасти свеједи
нит ије
нит пије,
већ петама крвавим
Козаром, Просаром
по љешевима чепа црвавим
не би ли којег од вас познала
жалосна мајка Стојанка,
што вас је зимус пратила у акцију,
посвуноћ цјелцем батргала
и пругу тргала!
Јој, три вука моја и три љуте мећаве,
хоће мајка да вас изљуби ледене:
Засучи рукав, Срђане,
лако би тебе мајка познала:
на лијевој мишки младеж - мрка купина!
Заврни, сине Мрђане,
заврни ми десну ногавицу:
ту ти је први куршум пробио
под листом цјеваницу!
А ти се мртав насмиј мајци, Млађене,
тебе би мајка понајлакше познала:
четири очњака остале зубе прерасла,
ко у курјака!...
Јој, три моје биљеге од соја,
јој, три љуте гује с присоја
што вас мајка јуначком снагом насиса,
што вас буна куршумском шаром исписа,
Јооој,
гдје сте?
Да л вас плачу
воде мљечаничке,
или грачаничке,
или моштаничке,
или вас растачу
бљувци жутих црви
по скотским црним рововима,
на скотским стозубим жицама
крај дубичке цесте?
Устајте, устајте,
низ Кнешпоље погледајте:
Је ли ово јучерање Кнешпоље?
Је ли ово, дјецо, пред јесен?
Гдје су бијеле косачке дружине повијене?
Под којом крушком узрелом
чека
косце јарне, угануле
и жетелице преплануле
велика румена пита
од првог слободног жита
и велика здјела кисела млијека?

А од Козаре, рано моја, па до Саве,
љетина натисла из слободе,
ко из воде,
кукурузи нанијели ко војске зелене,
главињају пшенице бремене,
шљиве савке уплавиле
од слачина,
па се лијепо, од тежина,
разглавиле
ко стеоне краве:
Свуд хљебно је и медно је и гроздно је
преко главе,
крцкају земље ко крцате кошнице,
чекају, рано моја, да се озноје
орне мушке мишице...
Ал залуд, залуд чекају!
Дјецо моја
ви ћете Стојанки мајци опростити
што ће вас мајка мртве ражалостити:
Оца су вам у збјегу упeљали,
и на цести док су нам га стријељали,
зубима је стисно лулу дружицу,
а стрица вам Радоја
одвели су у жицу,
отјерали вамилију и кум-Илије,
и све редом вамилије!...
Пусто лежи Кнешпоље,
обнемогло, суро, јалово.
И ко сипња га притишће
сунчано олово.
Све је глуво, безуво.
Ни птице, ни пчеле.
Само у празну собу
убаса самотно теле

па главом о затворена врата туче
и беуче,
ко у гробу...
Није ово, дјецо, Кнешпоље,
ово је поље невоље!
Ко ли ће ове године косити?
Ко ли ће дјевојке просити?
Ко ли ће ракије пећи?
Ко ли ће сланине сјећи?
Ај, зар ће се ови нерасти несити,
зар ће се нашом погачом руменом
- црвена кад никне из наших костију-
зар ће се нашом погачом црвеном
несити нерасти сластити?!
И зар ће скотске лалоке погане
нашим мрсом алапљиво мастити?!
И зар ће нашом ракијом првеном
саловита своја ждријела палуцати?!
И зар ће њихове шапе чупаве
што су се у нашој крви купале
невјестама што су за вас пупале
прољетна њедра сатрти?!
И, дјецо моја, послије наше самрти,
зар ће им се сито-пјано штуцати?!
Ај, ко ће ове вукодлаке затрти?
Козаро,
Козаро,
Козаро,
казуј, Козаро, ко ће их затрти,
ко ће окајати
мога Срђана,
мога Мрђана,
мога Млађена? ...

Козаро, секо зелена,
друга мајко мога Млађена,
с далека ли се видиш
и даље ли се чујеш!
Вјероват не може мајка Стојанка
да си ти опустјела
и да си нас напустила!...
Са цесте преоране,
са мртвих псина што им дјеца наша судише,
кад очи узнесем уз твоје косате стране,
у мом срцу - ко у твом гнијезду -
једно птиче прокљувава,
једна вјера процвјетава:
Ти си моје синове,
ти си, селе, своје џинове
у плетенице зелене савила,
па ћутиш над Кнешпољем
и обрве тешке састављаш
и у срцу,
ко у котлу пламеном,
мијешаш свету освету!
Освету, секо, освету!
Окај ми сина Срђана,
окај ми сина Мрђана,
окај ми сина Млађена:
Кише је жељно свето Илиње,
а Кнешпоље освете пресвете!
Свети нас, секо Козаро,
окај нас смртно, крваво,
чујеш ли једну уку велику
од оне стране откуд сунце излази? ...
Њу ми је Млађен често помињо:
„Ако погинем, мајко Стојанко,
мене ће окајат помајка Козара,
мене ће окајат прамајка Русија,
неће, мајко, дуго потрајат,
чуће се једна ука велика!"
И не видим од росе очиње,
већ само чујем: ука почиње!
Ука, секо, ука велика
с далеке стране откуд сунце излази,
ко да планином гуде југови!
То иде војска, све човјек до човјека,
облак војске, војска срдита:
Кад би све громове, секо вјековјека,
што су ти мрчевном косом играли
вјечине вјечина, -
у један тресак и рсак сложила,
он не би био тој уки великој
ни јека јекина:
толика, селе, војска удара,
толико срдитих насрће Срђана!
Тресак, секо, рсак до неба
с далеке стране откуд сунце излази:
Колико љутих те израни куршума,
колико љутих ме нахрани јадова,
толико, селе, из тог ршума,
толико мргодних намиче Мрђана!
Тресак и рсак земљу премећу
па сијевци, сејо, небом прелијећу
од оне стране откуд сунце излази:
Када би сваку сузу шточију,
што мајчину,
што дјечију,
(и кравију,
и овчију!)
по збјеговима што потече с очију,

што потече и у тебе утече, -
све сузе кад би на лист зелен скапила
па сунцу раном са њег зраке вратила:
толико, сејо, сијева сијевака,
толико крилатих налијеће Млађена!...
О, није, сејо, ово роса очиња,
два Илиња што очи моје опчиња,
већ пред том војском ено човјека,
за чело сву је војску надрасто
- а осредњег је узраста -
очи су му - еванђеља стовјека,
а Русија - коса му гргураста,
и сав трепти ко од пређе вилиње:
Иде тако, усред силна громора,
- такав нам се приснива на Илиње -
и смијеши се, све му игра брк,
што би се њиме Млађен шалио
да би га једном видјет волио
већ. да је његово одавде до мора!
Чујеш ли, селе Козаро,
чујеш ли уку велику? ...
Развијај косе зелене,
сека те заклиње Стојанка,
расплићи мрке плетенице,
пуштај нам џинове вилене,
нек скотском крви
обоје
три наше воде ледене,
нек мрљинама скотским,
за зрнате пшенице,
земљу нашу
погноје!

Чујеш ли, селе весела,
чујеш ту уку велику? ...
Гуди земља, земља васцијела:
Отискује се војска голема од московскога Јерусолема,
шири јеле,
зелена селе,
просипај челичне пчеле
низ земљу нашу
на крваву пашу!
Знај:
Кад би се утроба моја оплодила,
још бих три Млађена,
и три бих Мрђана,
и три бих Срђана
породила,
и љутом дојком одојила,
и сватри теби поклонила!
Стани ми стамена,
у двије змије узвиј обрве,
у љут угриз стегни вилице,
и из сваке жилице
сркни једа мамена
па га ужди на огњене ноздрве
у три жива пламена,
у три жива Млађена,
у три жива Мрђана,
у три жива Срђана,
у илинска тристаитри пламена,
цикни, селе, стоглаво,
стуци их, секо, сторуко
нек им нема ни трага ни знамена,
нек се памти гдје је рака тројака:

Овдје снагом доји Стојанка,
буном пита Козара помајка,
вјером храни Русија прамајка,
три се мајке овдје састају:
Ко год нам дошо да амбаре изаспе,
и торове пуне да нам разаспе,
и крцата да нам улишта
пбсасне,
и да погасне
огњишта
- а лоза му од клетве не помрла -
дјеца ће му залуд овуд скитати
и за кости питати,
јер ће овдје, гдје је самрт вршај завргла,
и вршући крвљу липтала,
па на концу своју самрт оврхла:
ко крв данас, сутра мед пролиптати,
мед и млијеко дјеци нашој до грла -
земља ће нам у сунце проциктати!

среда, 12. фебруар 2020.

Лаза Костић – МОЛИТВА БОГОРОДИЦИ

       Јуле, ћерке Пере Сегединца

Ох, мајко света, Богородице,
штo слуга ти на мене каже лик,
у јаду ти се налик осећам,
помози ми, да, слаба, научим
олакшати бар осталима бол,
те сваки јад, ублажен, утишан,
да грдној мојој рани буде лек.

(Из драме Пера Сегединац)

понедељак, 10. фебруар 2020.

Оскар Давичо – АПОТЕКА


На ти овај поглед с три батерије сна
и узми још кришку анархије жеља
намазаних путером и медом. И на
ти још кришку љубави и кришку весеља.

Чекај. Узми још ту кришку зазубице
с пљувачком бумбара, дугим постом гатке,
кап будућности с ненашминканим лицем
и кришку смрти, њене руке глатке.

Још чекај. На ти кришку једне тешке тачке
у којој се не секући се већ секу
снови и дела крви убилачке.

Помешај то у слуху, попиј у млеку
и баци све у реку.

четвртак, 06. фебруар 2020.

Арсен Дедић – БАЛАДА О ПРОЛАЗНОСТИ

Кад лутали смо свијетом
ко распршено сјеме,
говорили смо себи —
то је за неко вријеме.

И не знајући да смо
на изгубљеном броду,
ми викали смо: „Копно!”
док гледали смо воду.

Кад љубили смо кратко
у тузи кишне ноћи,
говорили смо за се
да љубав тек ће доци.

Постављали смо ствари,
ал’ опет не задуго.
За сва смо мјеста рекли —
одредит ћемо друго.

Кад рађала се среца
и чекала је слава,
помишљали смо опет —
то није она права.

Кад пријатеља нема,
а дани иду споро,
говорили смо за се
да враћају се скоро.

Гдје највише смо дали
добивали смо мање,
ал мислили смо — то је
тек привремено стање.

Кад губили смо живот,
говорили смо: „Нека”
и вјеровали чврсто
да прави тек нас чека.

Путовали смо даље
кад давно већ смо стигли.
Тек почели смо нешто,
а друго већ смо били.

И остали смо тако
крај одлазеће воде,
неразјашњени сасвим
и помало ван моде.

У започетој причи,
у љубави без трага,
јер свакој смо се кући
приближили до прага.

У привременом реду
некориштених ствари
ни осјетили нисмо
да сами смо, и стари.

Док вјеровали још смо
да само пут се мијења,
ми рекли смо си „Збогом”
говорећ „До виђења”.

недеља, 02. фебруар 2020.

Алекса Шантић – ОЖИВИ МЕНЕ, НОЋИ...

Поздрављам тебе и твоју самоћу,
Твој шум и златни повратак звијезда!
Кô тице кад их гоне из гнијездâ,
Ја бјежим теби, јер покоја хоћу.

Једва сам чекô на ове тренутке
С немиром срца и са болом груди;
Ја сам сит вреве и досадних људи
И празна доба што нам рађа лýтке.

Оживи мене, ноћи богом дана!
Ступи, и тихо преко мојих рана
Положи твоје меко, топло крило!

Узми ме, дигни, и са мном одброди
Негдје далеко, незнаној слободи,
Гдје нигда није ових људи било!

1908.

субота, 01. фебруар 2020.

Вислава Шимборска – СРЦУ У НЕДЕЉУ

Хвала ти, срце моје,
што не оклеваш, што се трудиш
без ласкања, без награде,
већ због урођене вредноће.
Имаш седамдесет заслуга у минуту.
Сваки твој грч је
као отискивање барке
на пучину
на пут око света.

Хвала ти, срце моје,
што ме често
вадиш из целине
чак и у сну посебне.
Пазиш да се скроз-наскроз не пресањам,
скроз-наскроз,
за шта нису потребна крила.

Хвала ти, срце моје,
што сам се опет пробудила,
и мада је недеља,
дан одмора,
под ребрима
одвија ми се уобичајено претпразничко кретање.

Превела Бисерка Рајчић



Можда вас ово занима