Твој шум и златни повратак звијезда!
Кô тице кад их гоне из гнијездâ,
Ја бјежим теби, јер покоја хоћу.
Једва сам чекô на ове тренутке
С немиром срца и са болом груди;
Ја сам сит вреве и досадних људи
И празна доба што нам рађа лýтке.
Оживи мене, ноћи богом дана!
Ступи, и тихо преко мојих рана
Положи твоје меко, топло крило!
Узми ме, дигни, и са мном одброди
Негдје далеко, незнаној слободи,
Гдје нигда није ових људи било!
1908.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!