четвртак, 06. фебруар 2020.

Арсен Дедић – БАЛАДА О ПРОЛАЗНОСТИ



Кад лутали смо свијетом
ко распршено сјеме,
говорили смо себи —
то је за неко вријеме.

И не знајући да смо
на изгубљеном броду,
ми викали смо: „Копно!”
док гледали смо воду.

Кад љубили смо кратко
у тузи кишне ноћи,
говорили смо за се
да љубав тек ће доци.

Постављали смо ствари,
ал’ опет не задуго.
За сва смо мјеста рекли —
одредит ћемо друго.

Кад рађала се среца
и чекала је слава,
помишљали смо опет —
то није она права.

Кад пријатеља нема,
а дани иду споро,
говорили смо за се
да враћају се скоро.

Гдје највише смо дали
добивали смо мање,
ал мислили смо — то је
тек привремено стање.

Кад губили смо живот,
говорили смо: „Нека”
и вјеровали чврсто
да прави тек нас чека.

Путовали смо даље
кад давно већ смо стигли.
Тек почели смо нешто,
а друго већ смо били.

И остали смо тако
крај одлазеће воде,
неразјашњени сасвим
и помало ван моде.

У започетој причи,
у љубави без трага,
јер свакој смо се кући
приближили до прага.

У привременом реду
некориштених ствари
ни осјетили нисмо
да сами смо, и стари.

Док вјеровали још смо
да само пут се мијења,
ми рекли смо си „Збогом”
говорећ „До виђења”.

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас ово занима

НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ