30 мај 2019

Борис Пастернак – НОЋНИ ВЕТАР

Згасле песме и пијана галама
Сутра свако треба да порани
Гасну ватре по кућама
Разишла се младеж са пијанки.

Само ветар тумара насумице
Низ исте оне зарасле путељке
Којима се раздрагани момци
С њима враћаху с ноћне седељке.

Сав покуњен крије се иза врата
Он не воли ноћне бесмислице
Хтео би да оконча без рата
У спору с ноћи старе несугласице.

А пред њима – ограде воћњака
Њин спор више нико не изглади
Крај пута се окупља дрвеће
Да испита о чему се ради.

27 мај 2019

Радомир Продановић | ЗВОНО

Небо је сковано као звоно златно.
А земља од туча обешено клатно -
брује олује.
Ветри кроз раскуштрене косе прохује;
челом дотичемо недро висина,
прстом размичемо звеку модрина -
заглушио је свако свог слуха тон.
И дозивамо с глухи са звоника
и гледамо се слепи са видика,
неком руб звона туч угиба -
појасом плавим по зраку шиба
помамљен звон;
те ухом нашим брује олује
у златно небо -
кад срце туче о тврдо ребро
безгласно бим, безгласно бом.

(Антологија српског песништва ‒ Миодраг Павловић)

26 мај 2019

Вилијам Батлер Јејтс | ПОСЛЕ ДУГОГ ЋУТАЊА

Да говорим после дугог ћутања, сад ћу моћи
Сви други љубавници су мртви или далеко,
Недружевна светлост лампе скрила се под сенком,
Завесе су навучене преко нељубазне ноћи,
А ми преклапамо као што смо преклапали
О Уметности и Песми, тој највишој теми:
Телесно опадање је мудрост; млади
Ми смо се волели и ништа нисмо знали.

• Превео Миодраг Павловић

24 мај 2019

Лаза Костић | ГОСПОЂИЦИ Л. Д.

(Ленки Дунђерској)
У СПОМЕНИЦУ

Свет је сваког пун створења,
једном цвећа, другом стења,
једном жетве и кошења,
другом жела и прошења,
Теби младој младожења.
Али кога мајка роди,
те му судба тако годи
да је вредан тој дивоти?
Избери по милој вољи,
ал' остане л' који боли,
боле ножем тог закољи,
кад му ЖИВО срце преби, —
куку Теби!

У дубине морске тами
многа капља тужно чами,
вал је зове, зрак је мами,
свака рада да се диже
те да стиже сунцу ближе.
Ал' тек она светла бива
што с облака падне сива
па је сунчев плам целива,
да се засја и прелива
на дивоту света жива.
Тако су и просци Твоји: —
ко да бира ко да броји? —
Кога такне Твоја рука,
око Твоје ког просука,
биће вредан тога струка,
тога лица, тога гука,
тих милина и тих мука,
биће вредан, како не би, —
благо Теби!

Благо Теби! Шта ћу више?
У ту ми се жељу збише
све остале жеље веље,
свака радост, све весеље.
За ме нема те милине;
и кад ми се магла скине
заборава и тамнине
са младости и давнине,
то су само пусти сени, —
куку мени!

А што кукам? — да сам и ја
у том јату челебија,
око Тебе што се вија,
па да ме се, у тој чети,
Твоје срце само сети
кад инамо куд одлети, —
тад би било куку-леле!
све би муке на ме селе.
Ал' овако, све једнако,
док се млађем пехар пени
те му збори: „Жен' се, жени
докле ти се свет зелени!”
ја, осаман у селени,
од јесени до јесени
певам срцу: мирно вени!
Благо мени! —

у Крушедолу, 1892.

16 мај 2019

Десанка Максимовић | ЗА СВАДБЕ БЕЗ ВЕНЧАЊА

Тражим помиловање
за свадбе учињене без венчања,
без благослова архијереја,
ван Студенице и Дечана,
за свадбовања
оних који су сунце узели
за сведока,
а за измирну
прогласили мирис биља;
за оне што су без сватова,
као у задужбину Светога краља,
ушли у дубоку шуму мирну
пуну косова, зеба, креја.
И над отвореном књигом живота
што је блистала, шумела и мирисала,
као изнад јеванђеља,
на питање шуме
узимају ли се драге воље
одговорили, прво човек
па онда жена,
као пред свештеником што други чине,
да ће заједно сав живот проћи,
његово месечином обасјано
вилинско поље
и његове урвине.

15 мај 2019

Милан Ракић | КОНДИР

Почуј драга, речи искрене и јасне
Једне болне душе, твојој души присне,
Пре но олуј стигне и гром страшни прасне,
И немирно срце наједанпут свисне,
Почуј ове песме узалудно страсне.

Пре одсудног боја ја ти нисам дао
Копрену, ни бурму, ни аздију, као
Старински јунаци, по чему ћеш мене
Поменути када стигне удес зао
И запиште деца и заплачу жене.

Сад на разбојишту лежи леш до леша.
Племићи и себри. Лежи страшна смеша.
Ноћ се хвата, Само муња каткад блисне.
Док последње жртве стари крвник веша,
Непрегледна хрпа рањеника кисне...

Хоће ли ме наћи међу њима твоје
Бистре очи, драга? Хоће л̓ из кондира,
Ко претеча скромна вечитога мира,
Пасти кап на ране што зјапе и гноје?
Хоће л̓ пасти капља што болове спира?

Чекам. Нигде никог. Светлост дана гасне.
Ноћ просипа таму и часове касне,
Ни звезде на небу да за тренут блисне.
— Чекам. Нигде никог. Уз вапаје гласне
Непрегледна хрпа рањеника кисне...

11 мај 2019

Мирослав Крлежа | НОКТУРНО

То ноћу бива:
очајна мрена свијести ко вело прше
и ствари све црне као поцијепане стрше,
и кад се спомени крше,
кад предмети лијећу ко фантоми,
о, онда се све ломи.

О, осјећа се онда да све гине и све да труне,
и мумљање се неко онда чује,
то земља сама у празнини куне,
и њена клетва болну душу трује.

То ноћу бива када земља куне,
када све гине и све када труне,
и када се спомени крше,
а ствари као поцијепане стрше.

09 мај 2019

Фридрих Шилер‎ | СВОЈОЈ ЉУБЉЕНОЈ

7. децембар 1784.

Био сам сигуран да ме нећете натерати да вам напишем овакво писмо. Тако сам желео да никада не помислим да вам напишем овакво писмо. И, шта сад радим, док ви змајеве у себи кротите? Устајем с пода, а говорили сте да ме волите. И даље не желим да вам напишем овакво писмо. И нисам га написао, али ви сте га написали мени. Могло је све да се заврши оног првог јутра, да не дозволите да вас све више узалудно желим, да вас не волим толико да ноћу молим звезде да ме не раздвајају од вас. Остају ми дани кад је све било смех, када сам осећао да с вама, да с вама све могу, да и ви са мном све хоћете, вољена моја. Сада се склањате када ја дођем, окрећете главу када нешто кажем. У чему сам погрешио? У томе што вас волим?
Остаје ми празнина где ми је срце некада било, више и не питам зашто, то није право питање... Обавијен слутњом прихватам наша ћутања и још увек не знам како да изгубим наду. Помозите ми макар у томе....

Ваш Фридрих

07 мај 2019

Паул Целан | * * *

Фибуле звука срца, обзидане,

причиња ти се
пар ждралова,

аспектрално
раздаје се свјетло твога цвијета,

ногу хватаљку богомољке
сусреће твоје над-
звјездано
Вазда.

С немачког превела Труда Стамаћ

Рабиндранат Тагоре | ГРАДИНАР 80

Једним погледом из твојих очију, лепа жено,
могла би запленити све богатство песама
које се разлеже са песницких харфи!
Али за славу њину ти немаш слуха,
стога дођох да славим тебе.

Пред ноге твоје могла би понизити
најсмелије главе на земљи.
Али они које ти изабра,
твојиљубавници и обозжаваоци,
не познају славу, зато те славим ја.

Лепота твојих руку
додиром би својим покрила
славом краљевски блесак.
Али ти је употребљаваш да чистиш прашину
и одржаваш чисто свој дом,
зато је моје срце испуњено поштовањем.

• Превод Давид Пијаде

01 мај 2019

Милорад Митровић | ПРЕД СЛИКОМ ТВОЈОМ

   Пред сликом твојом замишљен стојим
И будан сањам нестали сан,
А срце дршће кôслаби листак,
Кад једном стигне јесењи дан.

   Да л' љубљах некад пламене очи,
И косу црну, и уста та?
О, кад то беше? Сећам се, сећам,
Од тада прође векова тма.

   Ал' онда дани ведрије сјаше,
И слађа беше сањива ноћ,
И ја сам онда друкчији био,
И љубав моја, и вере моћ.

   И све се сруши. Кроз живот блудим
Подобно сени, хладан кô кам,
А уздах јечи кô ветар бурни,
Кад јекне ноћу кроз срушен храм.

   Ил' зар да наде заснивам нове
И храм да срушен обнављам ја?
Прошло је, прошло! Светиње нема,
А с њоме неста и вера сва.


(Милорад Ј. Митровић ‒ Песме, СКЗ, Београд, 1910)