понедељак, 27. мај 2019.

Радомир Продановић | ЗВОНО



Небо је сковано као звоно златно.
А земља од туча обешено клатно -
брује олује.
Ветри кроз раскуштрене косе прохује;
челом дотичемо недро висина,
прстом размичемо звеку модрина -
заглушио је свако свог слуха тон.
И дозивамо с глухи са звоника
и гледамо се слепи са видика,
неком руб звона туч угиба -
појасом плавим по зраку шиба
помамљен звон;
те ухом нашим брује олује
у златно небо -
кад срце туче о тврдо ребро
безгласно бим, безгласно бом.

(Антологија српског песништва ‒ Миодраг Павловић)

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас и ово занима

Пратиоци сајта