среда, 01. мај 2019.

Милорад Митровић | ПРЕД СЛИКОМ ТВОЈОМ



   Пред сликом твојом замишљен стојим
И будан сањам нестали сан,
А срце дршће кôслаби листак,
Кад једном стигне јесењи дан.

   Да л' љубљах некад пламене очи,
И косу црну, и уста та?
О, кад то беше? Сећам се, сећам,
Од тада прође векова тма.

   Ал' онда дани ведрије сјаше,
И слађа беше сањива ноћ,
И ја сам онда друкчији био,
И љубав моја, и вере моћ.

   И све се сруши. Кроз живот блудим
Подобно сени, хладан кô кам,
А уздах јечи кô ветар бурни,
Кад јекне ноћу кроз срушен храм.

   Ил' зар да наде заснивам нове
И храм да срушен обнављам ја?
Прошло је, прошло! Светиње нема,
А с њоме неста и вера сва.


(Милорад Ј. Митровић ‒ Песме, СКЗ, Београд, 1910)

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас ово занима

Пратиоци сајта