То ноћу бива:
очајна мрена свијести ко вело прше
и ствари све црне као поцијепане стрше,
и кад се спомени крше,
кад предмети лијећу ко фантоми,
о, онда се све ломи.

О, осјећа се онда да све гине и све да труне,
и мумљање се неко онда чује,
то земља сама у празнини куне,
и њена клетва болну душу трује.

То ноћу бива када земља куне,
када све гине и све када труне,
и када се спомени крше,
а ствари као поцијепане стрше.